OPSIDIJAN

Poslednje što se o njemu znalo bilo je to da su ga iskušenici Manastira Sv. Antona viđali kako stoji na litici iznad reke Ardeš i, nepomičan, satima gleda u Sunce. Mirno i uporno. Bez ikakve zaštite. Poslednja suza beše mu okopnela još dok je bio u Laržantjeru.

Ako bih tražio mesto u koje bih smestio sve svoje detinje ravničarske refleksije, egzaltacije i bolove, onda bi to bila knjiga Rečnik zavičajne fantastike Stanka Ž. Šajtinca. Ni sada ne znam da li je on to banatsku ravnicu proživeo i opisao i u moje ime, ili mi je samo krivo što nikada neću napisati takvu knjigu. Ukoliko bih nekome morao da objasnim šta znači fraza: „Pišem zato što tražim što oštriji bol“, onda bih ga uputio na zbirku priča Dnevnik melanholije, knjigu iskonske studeni i iskrenosti koja prevazilazi književnu (i svaku drugu) istinu. Roman Opsidijan – Faust u tragovima za slepe i slabovide, završen nekoliko dana pre kraja autorovih zemaljskih dana, kruna stvaranja i duhovna formulacija autorove egzistencije u književnosti i sa književnošću, otvara prostore mnogostruke simbolike i diskretne aluzivnosti na istorijsko vreme, ali i na večitu dramu individue u vrtlozima epohe.

Ovaj roman, sve i da je, Božijom voljom i odlukom, autor još uvek među nama, ne bi dobio nijednu nagradu, jer oni koji nagrađuju ne bi mogli da shvate da su nagrađeni čitanjem jednog ovakvog dela i ne bi mogli da priznaju (i oproste) visoki stepen stilske elegancije u putovanju kroz književno nasleđe i beskrajne predele mističnog i tajnovitog Banata. Imre Kertes u Trenu tišine kaže: „Krudi je svojim Sindbadom opovrgao Kjerkegora: dokazao je da čulna genijalnost i u prozi može da se otelotvori; niz o Sindbadu je najveći donžuanski roman na svetu.“ „Čulnost“ je veća od genijalnosti, to je kristalizovana suza u piscu, koju je Stanko Ž. Šajtinac nosio čitavog života, jedina plata za književno i životno mučeništvo, kojom je pred Bogom otkupio svoju grešnu dušu.

Možda ovaj tekst liči na epitaf prijatelju, najboljem među nama „slepim i slabovidim“; i treba da liči, jer to i jeste. - Petar V. Arbutina