DOMAĆE KNJIGE

U ovoj pseudofantazmagoriji, ispričanoj jezikom generacije koja je odrasla na sleš i treš hororima, kojima je nedvosmisleni omaž, kako u smislu samog zapleta tako i namerno izostavljene karakterizacije većine likova, postoje samo dve perspektive – žrtve i egzekutora. Motivi su, kao i kod estetskih uzora štiva, izvorno identični – radi se o čistoj izopačenosti, ludilu i želji za prolivenom krvlju bez ikakvog daljeg obrazlaganja. Neretko brišući liniju između horora i komedije (što čitanje čini još zabavnijim), autorka se poigrava s floskulama i klišeima kao integralnim delovima svog narativa. Uprkos naslovu, ovo nisu priče za decu iako su zasigurno pisane za one koji se tako osećaju. Upravo u tome je i njihova najveća draž.

Pred nama je zanimljivo delo „Priče iz proširenog sveta”, zbirka-prvenac autorke Sandrine Dimitrijević. U pitanju su kratke forme, tek stranicu-dve dugačke, ali veoma jezgrovite i sadržajne. Priče uglavnom obrađuju malog čoveka i svakodnevne nedaće na koje on nailazi – u vezisa poslom, prijateljstvom, roditeljstvom, emotivnim vezama, kućnim ljubimcima. Smejaćemo se i epizodama o konzumerizmu, lenjosti, usamljenosti, otuđenosti, sujeverju, rijaliti emisijama…Skoro sve pripovesti su začinjene blagom dozom fantastike, rastežući okvire sveta u kojem živimo, na šta nam i sam naslov ukazuje. Čitaćemo o trosedu koji govori, robotima ljubimcima, robotima prijateljima, AI diktatoru, paralelnim stvarnostima, proročanstvima… Međutim, ti fantastični momenti su nekako sporedni, nenaglašeni, vrlo lako se prihvate kao prirodno stanje stvari. Stoga bi se sve ove šarmantne crtice mogle svrstati pod magični realizam, prilagođen današnjem vremenu i domaćem podneblju.

U 42 priče napisane u maniru nekada popularnog serijala “Zona sumraka” Lejla Samaraj priča o konformizmu, tehnološkom progresu I duhovnom sunovratu kroz prizmu posmatrača. Njen imaginarijum ne preza od poređenja I čudnih referenci- od čoveka koji pokušava da pronađe svoj identitet po instrukcijama dobijenim od anonimnog izvora, sajdžije koji namešta vreme unazad, grada za koji se ispostavlja da je živo biće…Ovo maestralno napisano, donekle I cinično štivo se suočava sa ljudskim slabostima kroz karaktere uvedene u nadrealne situacije.

Milenko u svojih osamnaest priča obrađuje šaroliku paletu tema, a za vremenski okvir koristi period od nastanka Titove Jugoslavije do danas, ne propuštajući da obradi i rat koji je ishodovao raspadom pomenute države. Knjigu otvara tekst u satirično-biblijskom stilu, u preludijumu kako autor navodi, s nazivom „Josip Broz i dvadeset dvije istinite laži”, obrađujući na crnohumorni način doba kada je izvesno zlokobno seme posejano na naše tle. Potom slede dve pripovesti smeštene u krvave devedesete, kada je seme nicalo, da bismo na kraju konačno pratili ubiranje plodova. Margeta na originalan i topao način svu apsurdnost rata, jer u njemu i sve ono dobro, obično i nevino može dobiti svoje nakazno obličje i epilog.