U ovoj pseudofantazmagoriji, ispričanoj jezikom generacije koja je odrasla na sleš i treš hororima, kojima je nedvosmisleni omaž, kako u smislu samog zapleta tako i namerno izostavljene karakterizacije većine likova, postoje samo dve perspektive – žrtve i egzekutora. Motivi su, kao i kod estetskih uzora štiva, izvorno identični – radi se o čistoj izopačenosti, ludilu i želji za prolivenom krvlju bez ikakvog daljeg obrazlaganja. Neretko brišući liniju između horora i komedije (što čitanje čini još zabavnijim), autorka se poigrava s floskulama i klišeima kao integralnim delovima svog narativa. Uprkos naslovu, ovo nisu priče za decu iako su zasigurno pisane za one koji se tako osećaju. Upravo u tome je i njihova najveća draž.
