Dosad najozbiljnija studija na srpskom o Isusovoj Molitvi.
Prvi dio četvorotomne studije u prevodu sa ruskog.Knjiga ima nepunih 1600 fusnota što govori o ogromnoj erudiciji autora.
Na 530 strana izložen je istorijat Isusove Molitve od prvog pominjanja u 5 vijeku (Poslanica Filimonu;Dobrotoljublje) preko Svetog Jovana Lestvičnika,Svetog Simeona Novog Bogoslova...do Svetog Jovana Kronštatskog te savremenih Svetogoraca.Starca Pajsija Svetogorca,Porfirija Kapsokalivita,Sofronija Saharova uz obilje citata od istih.
Oko jednog događaja nevelikih razmera i neprivlačnog za pesničku obradu, kakva je bila istraga poturica, Njegoš (1813-1851) je u svom pesničkom vencu ispleo čitavu crnogorsku istoriju, opevao najvažnije događaje iz prošlosti, od vremena Nemanjića do početka XVIII veka, naslikao svakodnevni život Crnogoraca, njihove praznike i skupove, opisao narodne običaje, verovanja i shvatanja. To je pesnička enciklopedija u kojoj su obuhvaćene sve pesničke forme i svi vidovi crnogorske stvarnosti i istorije. On spada u one izuzetne pesničke tvorevine u koje kao da se sleglo sveukupno iskustvo, istorijsko, pesničko i filozofsko, čitavih epoha u životu pojedinih naroda i civilizacija. Gorski vijenac je veliko delo koje se čitalo i proučavalo, bilo široko poznato u narodu, pojedine stihove ili veće celine iz njega znali su i ljudi bez ikakvog književnog obrazovanja, pa čak i nepismeni... Ovaj ep spada u one izuzetne tvorevine poezije u koje kao da se sleglo sveokupno iskustvo, filosofsko i pesnicko, čitavih epoha u zivotu pojedinih naroda i civilizacija.
"Crveno i crno" jedan je od najvećih romana svetske književnosti. Tananim uobličavanjem karaktera i pronicljivom psihološkom analizom skrivenih pobuda i osećanja koja ih pokreću, Stendal je dao sintetički prikaz društvenih odnosa svog doba. Žilijen Sorel jedan je od najupečatljivijih likova svetske književnosti, i u tom smislu ravan je Odiseju, Hamletu, Don Kihotu.
Traženje smisla života pojedinca i života uopšte tema je “Fausta”, Geteovog najzanačajnijeg dela, na kome je sa prekidima radio punih šest decenija. Polazeći od legende o čoveku koji je prodao dušu đavolu, Gete (1749-1832) je stvorio dramu čovečanstva. Relevantna pitanja filozofije i religije, politike, nauke i etike pokrenuta su u ovom najznačajnijem književnom delu na nemačkom jeziku. Šta je “Faust” značio pesniku, rekao je on sam neposredno po njegovom završetku: „Na svoj dalji život mogu od sada da gledam kao na čist dar, i sada je u stvari sasvim svejedno hoću li uopšte i šta ću možda još stvoriti".
Najvažnija je, i u povijesti filozofije nezaobilazna, Hegelova filozofija povijesti (čiji je dio i povijest filozofije). On prikazuje kako se apsolutni duh razvija u vremenu u sve savršenije oblike. Njegova filozofija izazivala je kontroverze i suprutna tumačenja, ali ostaje značajna za razumijevanje koncepcija koje su slijedile, sve do danas.
Roman Nečiste sile (rus. Бесы) objavljen je 1871. i 1872. godine u časopisu „Ruski vesnik“. Poznat je još pod nazivima „Zli dusi“ i „Bjesovi“
Još dok je stvarao ovaj roman o grupi ruskih revolucionara nihilista ("zlim duhovima!"), Dostojevski je poveravao prijateljima: "ovo što sada pišem je tendenciozna stvar. Eh, što će vrisnuti nihilisti i zapadnjaci da sam nazadnjak! Neka bude i pamflet, ali ću reći šta mislim".
I zaista, kad se roman pojavio kritičari su uglavnom ocenjivali poruku dela. Jedni su pisca nazivali konzervativcem i mistikom a roman najdarovitijim i najzluradijim pokušajem diskreditovanja revolucionarnog pokreta 70-ih godina devetnaestog veka, dok su drugi hvalili religiozno-filozofsku koncepciju dela i slike značajnih psiholoških fenomena.
Ovo delo iz specifične perspektive ilustruje osnovnu misao Dostojevskog o potrebi za smirenošću slabih naspram jakih, siromašnih naspram bogatih i ugnjetenih naspram silnih. Za njega samo snažna vera može da donese bogatstvo životu. Ovaj roman ispod ruha tendencioznog pamfleta i modernog političkog romana pokreće najznačajnija filozovska, moralna i religiozna pitanja.
Kritičko oko Dostojevskog ovim romanom uzima za predmet političke tendencije novog vremena. Socijalističku revoluciju on sjedinjuje sa duševnom agonijom. Analizirajući njeno stvaranje kroz dve generacije likova Dostojevski ukazuje na njeno poreklo u individualizmu - otpadništvu od moralnih i religioznih načela, odbacivanju onoga što je u čoveku duhovno. Otac koji licemerno brani svoju neposobnost predstavljajući se većim i značajnijim, rodiće sina još žednijeg veličine i značaja. Za Dostojevskog su baš to nečiste sile - jer izvode duše iz stanja smirenosti, i tako im onemogućuju da stvaraju pozitivne, stvarne vrednosti.
Delo Dantea Aligijerija (1265-1321), jednog od najvećih svetskih pisaca, nastaje u onom periodu Srednjeg veka kada se već pomalja nova i otvorenija civilizacija, ali još opstaju krute dogmatske i skolastičke šeme. Na mesto pisaca doktrinarne književnosti dolaze novi pesnici. Dante je jedan od najznačajnijih tvoraca tog novog talasa kojim se završava Srednji vek u književnosti i otvara prostor renesanse. Danteova “Božanstvena komedija” koja se sastoji od tri dela - Pakao, Čistilište i Raj -ta „sveta poema" koja je obeležila italijanski XIV vek, prerasla je svoje vreme i postala blago, po mnogima do sada neprevaziđeno, sveg čovečanstva. U ovom delu pesnik silazi u tamu ljudskog greha i stiže do svetlosti oslobođenja od njega, a na svome putu kroz tri zagrobna carstva on obuhvata nebo i zemlju, vreme i večnost, božansko i ljudsko. To je traganje ljudske duše za apsolutnom srećom, slobodom, mirom i konačnim prosvetljenjem.
