DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

BORA ĆOSIĆ

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i da-nas živi. Objavio je preko 50 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama.

„Stajalo je negde jedno tenisko igralište, vremenom se i na njemu pokazivala nekakva bolest, kuga toga prostora. Najpre je njegov nekadašnji crveni pesak bio unazađen običnom prašinom koja se onde slegala iz svojih kosmičkih ra-zloga, potom su fino iscrtane bele linije nestajale sa tla, kasnije ostala je samo mreža po sredini, opuštena i mlitava. Onamo uselila su se deca koja su šuti-rala krpenu loptu, Cigani sa svojim psima i kolicima punim stvari, skitnice koje sede na zemlji, sa strane, naslonjene na zid. Samo je ona žalosna mreža i da-lje visila tamo, označavajući dve strane sveta, dve istorije, dve civilizacije. Pa onda beskućnik koji se pored nje našao mogao je birati hoće li boraviti u zapadnoj hemisferi, ili onoj istočnoj, mada obe lagano su se pretvarale u sme-tlište."

Miš koji pegla

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beo-gradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. U ovom izdanju sabrane su „priče o zanatima“ koje nisu ušle u knjigu Priče o zanatima • Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (LOM, 2008, 2011, 2020), a dodate su i nove „priče o zanatima“.

„I mi sami prolazimo, nego to i ne primećujemo!“ U našoj porodici tetke su najviše volele da posmatraju sa prozora prolaznike koji su hodali ulicom. Onda su rekle: „Kad bismo samo znale kuda idu svi ti ljudi!“ Mama se zaustavila sa metlom u ruci, kojom je upravo čistila pod, onda se zapitala: „Možda postoji nekakav poseban zanat, prolaznički!“ Deda je zaključio: „Čestit svet sedi kod kuće, a ovi što idu levo desno, to su fukare!“ Tetke su se usprotivile: „Zar onaj gospodin u šeširu koji uvek prolazi i mahne nam rukavicom, da bude baraba!“ Tata je dodao: „Makar da idu nešto da kupe ili da svrate u kafanu, nego ništa!“ Mama je rekla: „Tačno je da neko sedi na niskoj stoličici i pravi cipele, siromašna cvećarka sastavlja buket iako je potpuno slepa, a ovi samo bazaju!“ Ja sam takođe razmišljao šta ima u tim ljudima koji samo prodju pored naše kuće, skrenu iza ugla i odu kao da ih nije ni bilo. Izgledalo je kao da u svojim svakodnevnim planovima nemaju ničeg drugog, nego samo da minu nekom ulicom i nestanu zauvek. Tetke su pro-šaptale: „A ipak bi nam bez njih život bio prazan i dosadan!“ . . .