DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Autorka od već poznatog pravi parabole, uvlači čitaoca u paralele sa savremenim svetom. Recimo, njen Minotaur nije nikakvo čudovište, već biće sa kojim se saučestvuje i za koje se ima razumevanje. Prvi put ga doživljavam kao onoga što žali svoje žrtve.U tome je novina autorskog pristupa pripovedanju, u izvrtanju već poznatih i utvrđenih pojava u književnosti. Jednom se njenom junaku sudi, kao Jozefu kod Kafke. Telo se dovija na sve načine kako da nađe izlaz. Sjajna pronicljivost o svemu što ima opnu – trebalo bi da ima mogućnost otvaranja i zatvaranja, kao očni kapak. Ako uđeš, da možeš i da izađeš. Kao Orfej iz podzemlja, kao bolesnik iz sarkofaga/skenera.U najvećem broju pripovedaka autorka potvrđuje svoju darovitost da spaja savremeno, moderno, bizarno i mitsko. I to ne na jednom primeru. Na stranicama sve vrvi od mitskog i fantastičnog. Izvanrednost i nedokučivost starih legendi, sa kojima se živi i koje se žive, na jednoj strani, i na drugoj, moderne tehnologije. Softver iz celog junakovog života bira samo jedan dan. Da ga do sitnih detalja podseti na besmislenost dana, njihove jednoličnosti, njihove prosečnosti, i onda nastane panika i kajanje, zašto se nešto nije uradilo na drugi način . „Nisam znao da je sistem takav, da se bira dan koji me ne reprezentuje.“ „Vodite nezahvalnog“, govori softver. Humanoidi i mašine su iskvarili svet. Izgubila se veza sa zemljom, drvetom, kamenom. Zato Jadrankini junaci imaju samo jednu misiju, makar na putu do tog cilja propali, misiju popravljanja sveta.

Osovina zbirke oko koje se vrti pripovedanje Jadranke Milenković jeste individua koja štrči u svojoj porodici, usamljena ćerka, nestala sestra bliznakinja Andreasa Sama koju su usvojili nepoznati staratelji. Nekada sa imenom a nekada bezimana junakinja, za koju bismo mogli reći da igra glavnu ulogu u većini priča, ostaje povučena u sebe i kada odraste. U vremenu u kome neko drugi treba da bude dete ona i dalje posmatra svet istim onim očima različitih distanci, nikako mu se ne priključujući; ova snažna žena ne uživa u svojoj samoći ali joj se prepušta kao savršenom utočištu. Deluje da svet oko sebe ona oseća poput Sartra, kao mučninu na vrhovima prstiju.
Stoga autorka, sopstvenom voljom bliža klasicima nego trendovskim piscima, kroz priče razmatra filozofska pitanja svesti, egzistencije ili religije, odvodeći nas svakom pričom barem jedan korak bliže odgovoru.