Autorka od već poznatog pravi parabole, uvlači čitaoca u paralele sa savremenim svetom. Recimo, njen Minotaur nije nikakvo čudovište, već biće sa kojim se saučestvuje i za koje se ima razumevanje. Prvi put ga doživljavam kao onoga što žali svoje žrtve.U tome je novina autorskog pristupa pripovedanju, u izvrtanju već poznatih i utvrđenih pojava u književnosti. Jednom se njenom junaku sudi, kao Jozefu kod Kafke. Telo se dovija na sve načine kako da nađe izlaz. Sjajna pronicljivost o svemu što ima opnu – trebalo bi da ima mogućnost otvaranja i zatvaranja, kao očni kapak. Ako uđeš, da možeš i da izađeš. Kao Orfej iz podzemlja, kao bolesnik iz sarkofaga/skenera.U najvećem broju pripovedaka autorka potvrđuje svoju darovitost da spaja savremeno, moderno, bizarno i mitsko. I to ne na jednom primeru. Na stranicama sve vrvi od mitskog i fantastičnog. Izvanrednost i nedokučivost starih legendi, sa kojima se živi i koje se žive, na jednoj strani, i na drugoj, moderne tehnologije. Softver iz celog junakovog života bira samo jedan dan. Da ga do sitnih detalja podseti na besmislenost dana, njihove jednoličnosti, njihove prosečnosti, i onda nastane panika i kajanje, zašto se nešto nije uradilo na drugi način . „Nisam znao da je sistem takav, da se bira dan koji me ne reprezentuje.“ „Vodite nezahvalnog“, govori softver. Humanoidi i mašine su iskvarili svet. Izgubila se veza sa zemljom, drvetom, kamenom. Zato Jadrankini junaci imaju samo jednu misiju, makar na putu do tog cilja propali, misiju popravljanja sveta.
.png){kind=logo}
