Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.
„Grad nevidljivih ljudi“ je zbirka istinitih priča autorke Violete Marić Penić o ljudima kojima je, nažalost, ulica dom i koji su svoje živote i svetove zamenili uličnim. Ti ljudi su zbog svoje neugledne spoljašnosti vrlo primetni, a autorka ih paradoksalno naziva „nevidljivim“, kako bi dodatno skrenula pažnju institucija i društva na njih. Ovaj maestralan, gotovo „poetski“ obrt ‒ nazivajući ih „nevidljivim“ ‒ prouzrokovaće, nadam se, pozitivne reakcije i oni će i za pojedince i društvo postati „vidljiviji“, posebno kada pročitamo ove njihove i Violetine priče koji su dirljive, a ujedno i razborite, ali su i svedočanstvo i potvrda da život piše najbolje romane.
