Priče Vesne Kapor gotovo uvek svedoče o prolaznosti, individualnoj i istorijskoj, i načinima suočavanja sa propadljivošću sveta što je čoveku dato da doživi i iskusi. U novom veku ubrzanog života i relativizacije svega što je nekada imalo svoje mesto u hijerarhiji ljudskih i civilizacijskih vrednosti, junaci ovih priča šetajući po sećanjima kao po mesečini, neprestano preispituju sebe i sopstvene, kako ostvarene tako i one neostvarene, mogućnosti i težnje. Umešnost u stilizaciji pripovednog teksta, svežina metafora i autentičnost poređenja, ono je što izdvaja ovu prozu od drugih pripovednih knjiga našeg vremena.
(iz obrazloženja žirija za Nagradu Miloša Crnjanskog)
Duboko emotivna, ali ne i subjektivna, već pre obremenjena čitalačkim iskustvom i stilizovanom transformacijom stvarnosti u njoj paralelni svet, koji je u isti mah i njena protivteža, knjiga Po sećanju se hoda kao po mesečini nosi epitet vrhunskog proznog štiva i još jednom nas uverava da je pripovetka, kao žanr inferioran u srpskoj literaturi u odnosu na roman i poeziju, nepravedno skrajnuta. Kako se na primeru ove knjige može uočiti, ovaj žanr nas i dalje iznenađuje svežinom, obiljem tema i stegom forme koja njenog autora fokusira na ono suštinsko, neizrecivo.
