DOMAĆI AUTORI

Bane Bjelica ostaje veran ličnom crnom talasu, na kom jaše od svoje prve knjige. I u ovoj knjizi on beži u svoje skrovište, u prostore i vremena komunističke Jugoslavije, ali i post-Jugoslavije, prateći život i smrt jednog ludaka, Adama Feliksa Srećkovića. Zajedno sa njim, čitalac prati i njemu bliske i daleke, uglavnom lude, ljude. Među njima je i Bane, sin Adamov i alter ego autora. Da li je Adam zaista Banetov otac? U ovom romanu jeste. Da li je Banetova majka njegova majka i u ovom romanu? Može da bude, ne mora da znači, a nije ni bitno. Bjelica je iskusni maštar, pa je likove i događaj, uključujući i one iz lične porodične istorije, zdrobio u ovaj roman reklo bi se sa velikom lakoćom i nepodnošljivom mukom podjednako. Ali, Bane Bjelica sve što radi tako radi. Ako volite gorke pilule od papira, evo jedne koja ne leči život, ali pomaže da ga lakše proživimo, samo pod uslovom da najpre poludimo.

Marko Vidojković

„Srpski Džon Fante.“
– Momčilo Petrović, književnik

Beograd ima jednog Pobednika, a gubitnika je mnogo. Ima ih na svim tačkama grada, posađeni su i nasađeni svuda. Oni su junaci priča Branislava Bjelice, nikako junaci ili znamenite ličnosti Beograda.

Neki od njih praktično nikada nisu ni mrdali iz svog kraja. Tu su, kod lokalne samoposluge, gde loču pivo i bave se politikom. Za razliku od „lokalnih političara“, taksista Šone zuji po svim ulicama, zna svaku rupu na beogradskom asfaltu. Frizerka Ceca ne zuji baš toliko, ali je kao i Šoneta svi u gradu nerviraju. Najviše zato što su seljaci. Učiteljica Sneža neobična je Beograđanka, za nju su svi mladi divni – dok ne odrastu u mrzovoljne Beograđane. S druge strane, Duško Ciganin „sa Kalenić“ nije se mnogo školovao („pa, znaš kako, bato, nisu se Cigani mnogo školovali ni kad sam ja išo u školu“), ali je veći Beograđanin od svih Beograđana – osma generacija, malo li je?

Bjelica je sabrao u svojoj knjizi obične i neprimetne stanovnike naše prestonice, ali nepokolebljive u svom neslavnom postojanju. Beograd je njihov, iako nemaju nikakve ambicije da ga osvoje... Osim šnajderke Ivane, sada već u poodmaklim godinama, koja ima samo jednu želju: da se popne na čuveni balkon Gradske skupštine, tamo gde se penju pobednici, i svima pokaže srednji prst.

„Bane Bjelica me je učio književnosti, u ovoj knjizi sjajno se poigrao rečima i neobično opisao živote običnih ljudi.“
– Simonida Milojković, književnica

„Autor ove knjige je najpozitivniji ludak koga sam ja u svom životu sreo u Beogradu!“ – Aca Seltik, muzičar