DOMAĆI AUTORI

Konačno je pred čitaocima knjiga priča Dušana Miklje. U njoj ćete pronaći dosad neobjavljene priče, kao i one koje su ugledale svetlost dana pre više od tri decenije – o njima je veliki Momo Kapor napisao sledeće: „Priče Dušana Miklje ulaze u retku biblioteku knjiga sa kojom je prijatno i korisno provesti izvesno vreme, među mnoštvom pretencioznih i dosadnih tomova pisaca što su nadživeli svoje delo“. Priče u ovoj knjizi raspoređene su tematski u šest ciklusa. Jedno je sigurno: čitaćete ih sa uživanjem. Dušan Miklja je i u kratkoj proznoj formi potvrdio to da za njega književnost predstavlja prostor slobode u koji upisuje svoje najdublje spoznaje o svetu, o ovom vremenu i društvu, kao i impresije sa nesvakidašnjih putovanja i najčudesnijih mesta koja je posetio. Kada svemu tome pridružimo i prepoznatljiv stil, pažljivo izbrušen jezik, fini humor koji provejava na mnogim stranicama – ovo delo predstavlja nesvakidašnju književnu poslasticu.


O autoru
Dušan Miklja je rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima – kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Autor je više romana, zbirki priča, putopisno-esejističke proze, životopisa, drama i publicističkih dela. Njegov roman „Njujork, Beograd“ dobio je Nagradu „Zlatni hit liber“ za jedno od najčitanijih književnih dela, i po njemu je snimljen istoimeni film. I druge njegove knjige ovenčane su nagradama. Dobitnik je i Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije. Napisavši nesvakidašnju priču o tome kako je prešao put od beogradskih udžerica do afričkih palata i od periferijske kaldrme do njujorških višespratnica, Dušan Miklja je u savremenoj srpskoj književnosti zauzeo mesto jednog od najznačajnijih putopisaca.

Od istog autora
„Galerija“, „Istraga o neprilagođenima“, „Životi za iznajmiljivanje“, „Gradovi kao sudbina“, „Pokrov tame“.

Naslovom Galerija ova knjiga izdvaja se od svih ostalih u bogatom književnom opusu Dušana Miklje. Taj naslov jeste metafora za prostor pripovedačevog sećanja i imaginacije, u kojem se neprestano smenjuju reči i slike, i tako se sustižu prošlost i sadašnjost, stvarno i izmišljeno. Ulaskom u Galeriju pred vama prvo ćete se susresti sa galeristom koji je priredio izložbenu postavku. On će vas sprovesti kroz galerijski prostor prateći izložbu i zadržavajući se ispred svake slike onoliko vremena koliko će mu biti potrebno da vas upozna sa njenim sadržajem, kontekstom nastanka i razlogom zbog kojeg je uvrštena u Galeriju. Portreti vladara, značajnih istorijskih ličnosti, umetnika, slike dalekih i egzotičnih predela, prizori u kojima se otkrivaju životi malih ljudi i njihova čudesna lepota, mirisi i ukusi, muzika, smeh… čine ovu izložbu nesvakidašnjom i toliko obuhvatnom da se na mahove čini nesagledivom – kao da je galerista naumio da obuhvati apsolutno sve što je video, čuo, doživeo i osetio. Naposletku, ova knjiga će vas navesti na to da se zapitate kako bi izgledao vaš život kada biste odlučili da ga predstavite kroz slikarska platna. Da li bi to bila još jedna izložba u nizu drugih ili svojevrsna izložba poput ove?

Pred vama se nalazi istraga koju je pisac odlučio da sprovede i da sve pojedinosti do kojih je došao zabeleži na stranicama ove knjige. Međutim, ta istraga se razlikuje od svih drugih po tome što je istražitelj potpuno sam u naumu da osvetli i približi predmet istražnog postupka. Čitalac je jedini očevidac – on će imati uvid u svaki njen segment.

Istražujući slučaj neprilagođenih, Dušan Miklja će morati da preispita mnoge paradokse naše civilizacije, nad kojima je svako od nas bio bezbroj puta zamišljen. Tako istraga o neprilagođenima postaje potraga za istinom, ali i potraga za pojedincima koji su spremni na to da se odreknu svega osim slobode. Piščevo pozivanje na ličnosti koje su promenile istorijske tokove i njegov razgovor sa njima uveriće vas u to da samo slobodni ljudi imaju snagu da istinu pronose kroz život kao baklju, osvetljavajući tako put i sebi i drugima. Ko su neprilagođeni? Zbog čega je pisac odlučio da pokrene istragu o njima? Ko je nalogodavac? Kakav je epilog istrage? Čitalac koji postavi ta pitanja više nije očevidac, već piščev saučesnik u istrazi.


Dušan Miklja je rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima – kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Autor je više romana, zbirki priča, putopisno-esejističke proze, životopisa, drama i publicističkih dela.

Od istog autora : Pokrov tame, Životi za iznajmljivanje, Gradovi kao sudbina.

Dušan Miklja je u ovoj knjizi opisao godine koje je proveo kao novinar i diplomata u različitim gradovima širom sveta.
Tako je na njenim stranicama ocrtao mapu stvarnih geografskih odrednica, i pri tome je svaku od njih toliko približio čitaocima da će imati utisak kako su i sami koračali ispod svih tih gradskih svodova.
Važni istorijski događaji iz naše bliske prošlosti, portreti pojedinaca i naroda, i intimni život pisca jesu glavne uporišne tačke ove knjige.
Sa druge strane, svoja zapažanja i promišljanja pisac je uspeo da transponuje u autentičnu priču. Neposrednost u pripovedanju i provejavanje finog humora doprineće tome da je čitamo sa uživanjem.
Kao što sam naslov nagoveštava – svi gradovi u kojima smo živeli predodređuju naš životni put. Međutim, kada budete došli do poslednje stranice ovog putešestvija, shvatićete da je reč o uzročno-posledičnom odnosu, jer gradovi čine ljude onoliko koliko ljudi čine gradove.
Naposletku, ocrtavajući gradske obrise, pisac je ocrtao mapu svog unutrašnjeg života.

Naslov Životi za iznajmljivanje jeste metafora neslobode. Ona oslikava sudbine potlačenih i nedužnih, žednih života i gladnih slobode. Pišući o ocu koji je 1941.godine bio u zarobljeništvu, a potom u nemačkom logoru i na Golom otoku, Dušan Miklja ispripovedao je priču o snazi ljudskog duha.

Ovo je istinita priča o dečaku koji nikada nije prestao da
čeka svog oca. I kada je proputovao svet stigavši do najudaljenijih tačaka na zemaljskoj kugli, nastavio je da
traži deliće slagalice koji su nedostajali kako bi očeva
slika bila celovita. Međutim, nakon što je sve delove stavio na njihovo mesto, na toj slici nije video samo oca, već i jednu porodicu, jedno detinjstvo, prizemnu kuću na Dorćolu, neumorne majčine ruke i žišku cigarete među očevim prstima. Godine su prolazile i odnele su u zaborav sve osim svetlosti cigarete koja je ispunila čak i najgušći mrak, i tako se zauvek preselila u dečakove oči.

Može li čovek ostati pravedan i human u neuravnoteženom svetu utemeljenom na zlu samovoljnih pojedinaca? Ima li u takvom svetu mesta za ljubav?


U samom središtu ove priče nalazi se uvek aktuelna tema – pisac se usudio da osvetli dosad neotkrivene aspekte trgovine oružjem i da pritom prikaže pojedinosti koje su potpuna nepoznanica čoveku XXI veka. Gde ima oružja, ima i vatre, a vatru uvek prati plamen koji skriva sudbine i krivih i nedužnih. Međutim, iza tog plamena čitaočevu pažnju okupiraće ljubavna priča glavnih junaka, koja je ispripovedana tako da će tek na poslednjim stranicama knjige saznati da li ljubav može biti snažnija od sistema i dogmi, ali i od svih drugih datosti koje ne počivaju na istini.

Geopolitički triler o korporacijskoj kontroli sveta.

Ko će čuti pad drveta u pustoj šumi?

Pokušavajući da otkrije smisao ove zagonetke i motive njenog pošiljaoca, njujorški novinar Hugo Vulf prati tragove koje mu s nepoznate adrese dostavlja nekadašnji upravnik federalnog zatvora, danas preobraćenik savesti. Šta je to uznemiravalo njegovu savest i zašto se probudila posle skoro pola veka? Vulf nije jedini koji želi to da otkrije.

Praćen i proganjan, Vulf prelazi put od lavirinta njujorških arhiva, preko holandskog sedišta Bilderbergove grupe, koja na tajnim sastancima okuplja najmoćnije ljude sveta, sve do poslednjih hrišćanskih oaza u Siriji, u kojima se još može čuti jezik Isusa Hrista. Označen kao meta, zaviseći na kraju samo od jedne žene iz srca sistema, u koju se boji da veruje, Vulf otkriva obrise čudovišnog mehanizma koji modeluje savremeni svet. Međutim, kad se iza tog otkrića pomoli i rešenje početne zagonetke, koje budi nadu, čak ni njegove metafizičke dimenzije i sudbinski značajne konsekvence neće ispuniti dubinu greške koju je počinio i veličinu gubitka koji će zbog toga nositi.

Na povratku iz Kotora Ilija je sa uzdahom zaključio da ni oproštaji s nesumnjivo stvarnim ličnostima nisu ništa manje složeni. Kao da nisu primetili da je iz peščanog sata iscurilo i poslednje zrnce zlatnog peska, vrteli su i zagledali prazan časovnik čudeći se da je leto tako brzo prohujalo. Tu, nažalost, nije bilo pomoći. Vreme se nije moglo u nedogled rastezati. Dok se jedan deo porodice pretvarao da ne zapaža neumitno primicanje rastanka koristeći svaki preostali trenutak da uranja u još toplo more, drugi je otvoreno jadikovao. Ilija je već danima listao katalog s neobičnim naslovom: Agregatna stanja tuge. Nije to, naravno, bio nikakav udžbenik prirodnih nauka, već samo savesno popisan inventar Porodičnih rastanaka. Mogao je, kao Šeherezada, hiljadu i jednu noć da priča o ispraćajima. Ali ko bi slušao? Za razliku od zavodljive istočnjačke princeze čije su izmišljene utehe bile melem i za srce i za dušu, Ilijine su mogle samo da rastuže. Palo mu je čak na pamet da se amplitude kojima se oslikava odstupanje od uravnoteženog duševnog stanja mogu i grafički prikazati. Znao je da su neki matematičari pokušavali da društvena kretanja upravo tako izraze. To što njima nije pošlo za rukom, možda će njemu uspeti.