DOMAĆI AUTORI

Koristeći najraznovrsnija jezička i stilska sredstva – žargon, namerne greške, templejte za popunjavanje praznina, tekstualno izražene emodžije, autorka nas vodi od malih razgovora do velikih rasprava u obliku monolog-eseja. Slušaj Petre Irene Ristić je knjiga koja beži od žanrovskog određenja onako kako njeni protagonisti (protagonista? protagonistkinja?) beže od sopstvenih identiteta. Neuhvatljivost je glavna karakteristika ovog dela, ali, ispostavlja se, i glavna karakteristika epohe.

Kad se dvoje junaka (Petar? Lavinija? Vanja? Slavica?), dve pozitivno namagnetisane internet persone, približe trenutku fizičkog sastanka, dešava se odbijanje. Imperativ komunikacije je, naizgled apsurdno, kontraindikovan susretu. Tačka spajanja je nedostižni limes savremenika.

U dijalozima sinhrono sažive filozofske ideje i banalna svakodnevica, bogougodnost i nimfomanija, Miroslav Ilić i Joy Division, različite epohe i meridijani, samo ljudi ne mogu.

Na kraju, postavlja se pitanje (Petru?) da li mi bežimo od odnosa stalnom promenom identiteta, ili je i sam odnos (ljubav?) eskapizam, a svaki identitet virtualan, da li postojiš ti ili postoji tvoja sagovornica, ili postojite oboje, ili je odgovor na sva pitanja – ne.

Sve struke Irene Ristić (psihologija, režija, umetnost...) spojile su se u ovim Ogledima u jednu - posmatranje. Drug/ovi i poneka drugarica iz knjige istovremeno su jedan određeni a imaginarni drug, kao i više njih različitih - bilo pojedinačno, bilo u zbiru. Drug kao prijatelj, ali i kao predmet/objekat ljubavi i analize. Percepcija obuhvata širok raspon zapažanja, od mikrodetalja do krupnih društvrnih pojava, od duhovitosti običnih situacija do ironiziranja urbane modernosti. Ovi prozni medaljoni čistih rečenica, oslobođenih svih viškova do mere nagoveštenog ili samo naslućenog, privid su hladnog posmatranja; naprotiv, u tom odmaku ima začuđujuće količine intimnosti kao znaka poverenja prema drugu, čitaocu, pisanju...