U ostvarenje te ideje ušao je sa jasnim saznanjem da Sava Vladislavić nije bio uopšte poznat našoj nauci. „Toliko nepoznat srpskoj istoriji da ga ni skup naših prvih naučnika nije rečju pomenuo u prvoj Srpskoj enciklopediji.“
Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougodna dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i možda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zaborava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Velikog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva pojava našla na platnima onovremenih venecijanskih umetnika, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobožnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.
Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.
Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo utisku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.
Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispevši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmišljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leotara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto polazište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava pogled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontemplativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepreglednom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim manama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pitanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.
Sabrana dela Jovana Dučića, jednog od naših najvećih pisaca XX veka, objedinjena su u šest knjiga ovog raskošnog kompleta. Dučić je srpskoj književnosti dao tematski i žanrovski raznovrsna dela – poeziju, filozofsku prozu, putopise, eseje i kritike – obogativši je novim temama i novim izvorima inspiracije. Liričar u duši, pisac koji je celog života težio skladnosti i savršentsvu, ostavio je čitaocima književnost protkanu čistom emocijom. Univerzalne teme koje prožimaju sva njegova dela, ispisane jasnim i prepoznatljivim stilom, učinile su da njegova zaostavština postane vanvremenska i besmrtna.
Dučić je jedan od najizričitijih pesnika naše poezije. Često shvatan i razumevan pogrešno precenjivan i osporavan, njegovo pesničko delo je opstojavalo u menama koje su donosile različite vidove književnih i društvenih idologija.
U Jutrima sa Leutara imamo Dučićeva najdublja razmišljanja o stvarnosti i sudbinama koje su ga okruživale; ovde on filozofski razmišlja o etičkim, moralnim, poetičkim i metafizičkim tajnama ljudske biti i ponašanja
Knjiga obuhvata ljubavne pesme i zapise o ljubavi Jovana Dučića, izabrane iz njegovih knjiga lirskih pesama, kao i zapisa iz knjige Blago cara Radovana.
Svaki stih i svaka misao ove knjige poziva čitaoce na stalno preispitivanje snage ljubavnog osećanja, smisla emocija, kao i radosti životnih senzacija koje prate suštinsko biće ljubavi.
Pišući o ljubavi Dučić kao jedan od najvećih srpskih pesnika duboko ponire u tajne čovekove duše i srca, ali i u kreativnu moć i maternju melodiju srpskog jezika. - Goran Maksimović
Najveći problem čovekov, to je spokojstvo u životu. Spokojstvo je stoga jedino što je on večito tražio, i jedino što nikad nije našao. Sve velike vere i filozofije išle su za tim da čoveku najpre uliju u dušu spokojstvo. Drugim bićima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i čak radosna, a jedino čovek može postići i sva bogatstva i sve blagodeti, pa da ipak ostane nespokojan.
U Jutrima sa Leutara Jovan Dučić objašnjava različite pojave pa i apstraktne pojmove (mirnoću, mržnju, ples, ljubomoru, sujetu, strah, razočarenje, rodoljublje, karakter i uljudnost) pomoću grčke i rimske mitologije, istorijskih događaja, znamenitih ličnosti i narodnih umotvorina ne bi li čitaocu bili jasni i opipljivi.
Autor naglašava koliko je značajno svakodnevno produbljivati svoje znanje jer na taj način spoznajemo istinu koja vodi do slobode, to jest konačnog trijumfa nad slabostima. Dučić je svestan da je čovek odvajkada satkan od dobrih i loših osobina i ni u jednom trenutku njegova kritika nije zlonamerna, već puna saosećanja.
Čovek se mora odista izdvojiti iz gomile da bi mogao normalno misliti. Gomile poruše spomenike kojim su se i same do juče klanjale, i gradove koje su same – s teškom mukom izgrađivale.
Prijateljstvo se zadobija pažnjom većma nego ikakvim herojskim dokazima. Treba voleti bez obzira da li smo odmah voljeni u zamenu. I uvek dati našem prijatelju prednost u zaslugama toga prijateljstva. Da li su velika prijateljstva između muškarca i žene već skoro i male ljubavi? Zašto smo u ljubavi slabi, pa osećamo više nego što treba i patimo više nego što mislimo? Zašto je duševnost najveća vrlina ženina, a hrabrost čovekova?
Životi velikih pesnika, vladara, filozofa nisu uvek bili tako sjajni kao njihove karijere. Aleksandra Velikog omrzla je čitava nacija kada je počinio jedan od najvećih zločina starog veka. Žena je unesrećila Šekspira prevarivši ga sa najboljim prijateljem, a zbog ženske ćudi patili su skoro svi veliki pesnici. Jednostavnim i prepoznatljivim stilom, Dučić prepliće zanimljive pojedinosti iz života velikana i vanvremenske istine o ljubavi, sreći, mržnji, prijateljstvu i mnogo čemu drugom, stvarajući tako neprocenjivo književno blago kojem ćete se uvek iznova rado vraćati.
Knjiga sa podnaslovom "Misli o čoveku" logičan je nastavak zbirke eseja "Blago cara Radovana". Knjiga za sva vremena u kojoj su sabrane Dučićeve mudre misli o mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočarenju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti.
Sabrana dela Jovana Dučića, u luksuznom, kožnom povezu, sadrže sledeća dela: Blago cara Radovana, Jutra s Leutara, Gradovi i himere, Verujem u Boga i srpstvo, Staza pored puta, Moji saputnici, Grof Sava Vladisavljević i Pesme.
Pred vama je knjiga za sva vremena i za sve koji su voleli, koji će voleti i koji vole ,,U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. Zaljubljeni se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajno omrznu bez stvarnog povoda, kao što su se i zavoleli bez stvarnog povoda."
U ovom delu Jovana Dučića je sabrano iskustvo čovečanstva, iskristalisana refleksija pisca, formiran pogled na svet, život i čoveka.
Vrhovno načelo Dučićeve poezije jeste naći najsavršeniji izražaj. On je zaista nadmašio sve što je do njega stvarno u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, - otmen, diskretan, duhovit i ljubak.
Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom.
“Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika između velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi samo po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; međutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki čovek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki čovek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloća i dobrota nego samo borba za život između jačih i slabijih”.
“Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega.”
Svi ljudi znaju da ima u zivotu jos uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju, jer svaki covek nesto trazi; svako je upro pogled u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago Cara Radovana.
