Proizvodi

Šta znači biti žena u svetu koji crta granice?

Ova knjiga istražuje tišine između reči, snagu koja ne viče i lepotu koja ne traži odobrenje.

Priča o onima koje su naučile da lete sa zatvorenim očima.

Ljubav dolazi u hiljadu oblika – ponekad kao dodir, ponekad kao tišina, ponekad kao rana koja ne zarasta.

Ova knjiga je o svim tim oblicima. O hrabrosti da volimo i posle svega, i o tome da ljubav nikada ne nestaje – samo menja ime.

Prijateljstvo je ona tiha ljubav
koja nema obavezu. Ova knjiga je
mapa za one koji su izgubili,
pronašli i prepoznali dušu
u tuđim očima. Jer pravi
prijatelji su oni koji ostanu
i kada odeš.

„Bez velike mašte nema velike ljubavi.“

Jedno od najznačajnijih dela srpske putopisne književnosti, Gradovi i himere Jovana Dučića vodi čitaoca na putovanje kroz evropske gradove, ali i kroz istoriju, umetnost i ljudsku prirodu. U ovoj knjizi gradovi nisu samo mesta na mapi – oni postaju simboli civilizacija, nosioci kolektivnog pamćenja i pozornice na kojima se vekovima odvija ljudska drama.

Kroz zapise nastale u Ženevi, Rimu, Atini, Madridu i drugim evropskim centrima, Dučić spaja iskustvo diplomate, pesnika i vrhunskog esejiste. Njegova zapažanja prevazilaze okvir klasičnog putopisa i prerastaju u promišljanja o istoriji, kulturi, umetnosti i karakteru naroda, otkrivajući čitaocu dublja značenja prostora kroz koje prolazi.

Prepoznatljiv po elegantnom stilu i bogatom jeziku, Dučić gradi tekstove u kojima se činjenice i poezija prirodno prepliću. Svaka stranica donosi novu perspektivu, podstiče razmišljanje i pokazuje da pravo putovanje nije samo upoznavanje novih mesta, već i drugačiji pogled na svet i na čoveka.

Gradovi i himere ostaje bezvremensko delo koje će podjednako inspirisati ljubitelje putopisa, klasika srpske književnosti i čitaoce koji uživaju u knjigama o istoriji, umetnosti i evropskoj kulturi. To je knjiga kojoj se iznova vraćamo, jer nas podseća da su znatiželja, lepota i mašta neiscrpni izvori svakog istinskog putovanja.

klasici za osnovne I srednje škole

Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougod­na dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i mo­žda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zabo­rava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Ve­likog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva poja­va našla na platnima onovremenih venecijanskih umetni­ka, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobo­žnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.

Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.

Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.

Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispev­ši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmi­šljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leo­tara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto pola­zište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava po­gled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontem­plativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepregled­nom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim ma­nama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pi­tanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.

Dučić je u biti pesnik, po prirodi liričar, po načinu razmišljanja mislilac i filosof. Poetični su, sugestivni i melodični i nje­govi putopisni pasaži, eseji i druga prozna ostvarenja. Poezijom je, kao kakvom tajanstvenom žilom kucavicom, prožimao svaki trag mastila proistekao iz stvaralačkog pera. Udruživši je sa lepotom forme i uglađenošću jezi­ka i stila, Dučić je težio savršenstvu, doterujući svoje strofe, rime i stihove sve dok sasvim ne ispune meru nje­govog istančanog književnog ukusa.

Lirski zapisi Jovana Dučića.

Sabrana dela Jovana Dučića, jednog od naših najvećih pisaca XX veka, objedinjena su u šest knjiga ovog raskošnog kompleta. Dučić je srpskoj književnosti dao tematski i žanrovski raznovrsna dela – poeziju, filozofsku prozu, putopise, eseje i kritike – obogativši je novim temama i novim izvorima inspiracije. Liričar u duši, pisac koji je celog života težio skladnosti i savršentsvu, ostavio je čitaocima književnost protkanu čistom emocijom. Univerzalne teme koje prožimaju sva njegova dela, ispisane jasnim i prepoznatljivim stilom, učinile su da njegova zaostavština postane vanvremenska i besmrtna.

Dučić je jedan od najizričitijih pesnika naše poezije. Često shvatan i razumevan pogrešno precenjivan i osporavan, njegovo pesničko delo je opstojavalo u menama koje su donosile različite vidove književnih i društvenih idologija.

Dučić pesnik, Dučić esejista, Dučić prozaista. Ovde je on sve. A ovde su i njegovi sapunici, svi oni koji su sve što i on, a možda i više.

U Jutrima sa Leutara imamo Dučićeva najdublja razmišljanja o stvarnosti i sudbinama koje su ga okruživale; ovde on filozofski razmišlja o etičkim, moralnim, poetičkim i metafizičkim tajnama ljudske biti i ponašanja

Istorjski roman o grofu Savi Vladislaviću jeste biografija jednog od najvećih Srbina svih vremena, koga su mnogi zaboravili.

Putopisnu zbirku Gradovi i himere čine pisma iz Švajcarske, Grčke, Francuske, Španije, Italije, Palestine i Egipta.

Na njemu svojstven način govori o temama na koja svi tokom života pokušavamo da nađemo odgovor.

Knjiga obuhvata ljubavne pesme i zapise o ljubavi Jovana Dučića, izabrane iz njegovih knjiga lirskih pesama, kao i zapisa iz knjige Blago cara Radovana.

Svaki stih i svaka misao ove knjige poziva čitaoce na stalno preispitivanje snage ljubavnog osećanja, smisla emocija, kao i radosti životnih senzacija koje prate suštinsko biće ljubavi.

Pišući o ljubavi Dučić kao jedan od najvećih srpskih pesnika duboko ponire u tajne čovekove duše i srca, ali i u kreativnu moć i maternju melodiju srpskog jezika. - Goran Maksimović

Najveći problem čovekov, to je spokojstvo u životu. Spokojstvo je stoga jedino što je on večito tražio, i jedino što nikad nije našao. Sve velike vere i filozofije išle su za tim da čoveku najpre uliju u dušu spokojstvo. Drugim bićima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i čak radosna, a jedino čovek može postići i sva bogatstva i sve blagodeti, pa da ipak ostane nespokojan.

U Jutrima sa Leutara Jovan Dučić objašnjava različite pojave pa i apstraktne pojmove (mirnoću, mržnju, ples, ljubomoru, sujetu, strah, razočarenje, rodoljublje, karakter i uljudnost) pomoću grčke i rimske mitologije, istorijskih događaja, znamenitih ličnosti i narodnih umotvorina ne bi li čitaocu bili jasni i opipljivi.

Autor naglašava koliko je značajno svakodnevno produbljivati svoje znanje jer na taj način spoznajemo istinu koja vodi do slobode, to jest konačnog trijumfa nad slabostima. Dučić je svestan da je čovek odvajkada satkan od dobrih i loših osobina i ni u jednom trenutku njegova kritika nije zlonamerna, već puna saosećanja.

Čovek se mora odista izdvojiti iz gomile da bi mogao normalno misliti. Gomile poruše spomenike kojim su se i same do juče klanjale, i gradove koje su same – s teškom mukom izgrađivale.

Biografija najvećeg Srbina svih vremena!

Sava Vladislavić je postigao u istoriji Rusije veoma ugledno mesto medu njenim diplomatama prve trećine XVIII veka.

Za četvrtinu stoleća bio je umešan u sve važne događaje ruskog carstva: zaključivao je vojni savez sa vladajućim knezom Moldavije u Jašu, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu i pakt o prijateljstvu u prvom konačnom razgraničenju Rusije i Kine sa kineskim carem u Pekingu.

Vladislavić je, što je dosad ostalo nepoznato srpskom narodu, a što je za nas najvažnije, bio i prvi Srbin koji je, još na isteku našeg tamnog XVII stoleća, zadobio pravoslavnu Rusiju, i lično cara Petra Velikog, za oslobođenje Srpstva i Balkana.

Filozofski zapisi, priručnik o životu sa mnogim životnim temama.

Dučić veoma smelo piše o sreći, o ljubavi, o ženi, o prijateljstvu, o mladosti i starosti, o pesniku, o herojima, o prorocima, o kraljevima.

Prijateljstvo se zadobija pažnjom većma nego ikakvim herojskim dokazima. Treba voleti bez obzira da li smo odmah voljeni u zamenu. I uvek dati našem prijatelju prednost u zaslugama toga prijateljstva. Da li su velika prijateljstva između muškarca i žene već skoro i male ljubavi? Zašto smo u ljubavi slabi, pa osećamo više nego što treba i patimo više nego što mislimo? Zašto je duševnost najveća vrlina ženina, a hrabrost čovekova?

Životi velikih pesnika, vladara, filozofa nisu uvek bili tako sjajni kao njihove karijere. Aleksandra Velikog omrzla je čitava nacija kada je počinio jedan od najvećih zločina starog veka. Žena je unesrećila Šekspira prevarivši ga sa najboljim prijateljem, a zbog ženske ćudi patili su skoro svi veliki pesnici. Jednostavnim i prepoznatljivim stilom, Dučić prepliće zanimljive pojedinosti iz života velikana i vanvremenske istine o ljubavi, sreći, mržnji, prijateljstvu i mnogo čemu drugom, stvarajući tako neprocenjivo književno blago kojem ćete se uvek iznova rado vraćati.

Knjiga sa podnaslovom "Misli o čoveku" logičan je nastavak zbirke eseja "Blago cara Radovana". Knjiga za sva vremena u kojoj su sabrane Dučićeve mudre misli o mirnoći, mržnji, plesu, ljubomori, sujeti, strahu, razočarenju, rodoljublju, karakteru i uljudnosti.

Sabrana dela Jovana Dučića, u luksuznom, kožnom povezu, sadrže sledeća dela: Blago cara Radovana, Jutra s Leutara, Gradovi i himere, Verujem u Boga i srpstvo, Staza pored puta, Moji saputnici, Grof Sava Vladisavljević i Pesme.

Moji saputnici : književna obličja / Jovan Dučić

.

Pesme sunca : izabrane pesme / Jovan Dučić