DOMAĆI AUTORI

Emotivni osvrt na sve što je ostavilo duboki trag na duši

Zbunjeni sam dečak kome je lako suze na oči naterati. Trag na prašnjavom šumskom putu i nalet jakog vetra u letnje predvečerje. Probušena sam vreća uspomena i emocija... Ja sam budućnost u telu sadašnjosti s mislima u prošlosti. Vojskovođa armije reči, nekad slabe, a nekad trijumfalne i okrutne.

„Prošlo je vreme kada je književna kritika čitaocima preko medija preporučivala dobre knjige. Došlo je doba kada se knjige Milana Ružića same nameću čitalačkim sladokuscima, i to ne reklamom, već onim što je u njima napisano. Tako da, ako tražite zaista dobru knjigu, čak sjajnu, znaćete da ste je našli ako je potpisana imenom i prezimenom Milana Ružića.“ – Matija Bećković

„Čitajući ovu Milanovu knjigu, setio sam se mnogih događaja iz sopstvenog života. Priče i ožiljci su sentimentalno putovanje u mladost kad smo upoznavali svet sa ubeđenjem da je život večan i da se nestajanje ljudi događa samo drugima. Neke priče iz ove knjige možete da potpišete kao svoje jer vam se ta ʼliteraturaʼ stvarno dogodila. Knjiga koja će se pominjati po osećanju da nam je bilo lepo dok smo je čitali.“ – Dušan Kovačević

„Velika je radost za porodicu i prijatelje kad se rodi dete. Kada se rodi pisac, radost je ogromna – narodna. Zavoleli smo ga čim smo čuli njegov prvi literarni plač i saznali da se zove Milan Ružić. Radoznalošću novorođenog deteta njuška po svim temama, od dnevnih, pa do istorije, gde sa knezom Lazarom raspravlja o našem pogubnom zaboravu istorije.“ – Hadži Petar Božović

„Knjiga priča Milana Ružića forenzička je slika našeg vremena. Ona je svedočanstvo života koji nas polako i sigurno vodi u beznađe ako se ne prizovemo pameti i ne stanemo u odbranu osnovnih vrednosti vekovnog postojanja. Ružić je od onih ljudi koji su od davnina branili zemlju rečima u pričama i knjigama vrednim kao narodne krštenice. Nema velikog i značajnog pisca u srpskoj književnosti koji nije svoj literarni vrh dosegao knjigama priča o nama. Ružić ispisuje svoja neskrivena i iskrena poimanja tradicionalnog sveta sa osećanjem da je svaka reč značajna u odbrani života našeg naroda.“
– Duško Kovačević

„Ružić nas uvodi u preobražavanje pejzaža, mijenja vidljivi svijet u nevidljivi da bi ono u šta gledamo bilo pretvoreno u lične znakove, metaforičko dešifrovanje svijeta.
On je pisac šetač koji pišući ostavlja tragove čije značenje osjećamo kao piščev lični svemir gdje je svaki korak neponovljivo približavanje cilju, konačnosti, a metafore rastjeruju maglu u kojoj ideju kraja lako pretvaramo u beskraj. Sve je u ovim pričama snažno doživljeno i čuju se koraci pisca koji šeta raspet između ubogih srpskih staza i beskrajnog neba. Da nebo ne bi palo na pisca, on piše i ono ostaje tamo gdje mu je mjesto.“
– Emir Kusturica

„Trebalo je da se Milan Ružić rodi ili nešto ranije, ili nešto kasnije, a rodio se u najnezgodniji čas kada se dobre knjige pomešane sa hiljadama drugih ne vide. Ali njegove se vide, pa gledamo kako on postaje veliki i u najteže vreme, i to knjigama, a ne pojavljivanjem na najgledanijim televizijama.“
– Matija Bećković

U vremenu u kojem se govori o kraju knjige, o kraju istorije, o kraju čoveka i o kraju poezije, mislio sam da takvog među mladim ljudima neću ni sresti, ali ne samo da sam sreo jednog mladog čoveka koji voli književnost i koji piše, nego kao da sam sreo sebe od pre više od 50 godina. Odjednom vidimo jednoga koji gori kao sveća za pisanu reč, za nešto važnije od naših svakodnevnih briga.

Matija Bećković

Postoje pisci koji čitaoca suočavaju sa svojim stvaralačkim postupkom i pisci koji se opredeljuju da stil, nakon dugog rada, učine tako nenametljivim da se neupućenima čini kako bi ono što su pročitali i sami mogli napisati. Čest je slučaj da književnici, na početku stvaralačkog puta, pripadaju prvoj vrsti, da bi sa godinama dosegli zrelost karakterističnu za drugu. Iako mlad čovek i mlad pisac, Milan Ružić u svet književnosti ulazi stilski suptilno, kao iskusan umetnik, što ga čini retkom zverkom, kojoj valja pratiti trag.

Vladimir Kecmanović