DOMAĆI AUTORI

Ostareli profesor, razočaran u životu, ljubavi i politici, povlači se iz Beograda, rešen da ostavi svet iza sebe. Ali sticaj okolnosti, sećanje na svoje nekadašnje studentske pobune i nova studentska buna odlučuju da se profesor uključi u svoju poslednju političku bitku.

Najuži izbor za Ninovu nagradu 1991. godine.

Roman o Kosti Vojinoviću, vođi Topličkog ustanka.
Izdanje povodom stogodišnjice Topličkog ustanka.
Milisav Savić je napisao u Ćupu komitskog vojvode neke od antologijskih stranica naše posleratne proze.
Draško Ređep

Od pojave Hazarskog rečnika (1984) Milorada Pavića u srpskoj književnosti nije se pojavio značajniji roman nego što je Ćup komitskog vojvode.
Božidar Milidragović

Savić je gradio čudne spojeve istorijskog i metaforičnog i iz repertoara modernog pripovedanja preuzeo sve, sve oblike mistifikovanja, prikrivanja tog spajanja.
Radivoje Mikić

Ovo je jedan od najuspelijih domaćih romana, dobitnik prestižne nagrade "Miroslavljevo jevanđelje". Roman počinje sa događajima iz 1995. godine gde na našim prostorima besni rat ali nosi u sebi elemente erotske proze i trilera na jednoj strani i intimne scene i olovni teret prolaznosti na drugoj strani.Prepoznatljivi kreativni rukopis Milisava Savica i u ovoj knjizi čini pečat koji garantuje lepotu čitanja i umetničkog proživljavanja naše životne stvarnosti.

Dobitnik Ninove nagrade.

Kao što Vergilije vodi Dantea kroz Pakao i Čistilište, tako Crnjanski vodi ovog pisca kroz lavirint uspomena, i svojih i piščevih, kroz geografski i književni zavičaj i evropske gradove gde su oba pisca službovala, otkrivajući mu životni sadržaj jednog svog stiha koji je dao naslov ovom romanu.

Iz redova koji slede, iz 99 prividno samostalnih fragmenata što raspredaju brojne niti romana, izranjaju ne samo živopisni likovi njegovog detinjstva i mladosti, koje će nazivati svojim vernim argonautima, nego i figure njegovih kasnijih saputnika, među njima i moćnika koji nam tradicionalno tesno kroje sudbinu.

„Sen Miloša Crnjanskog, koja je sveprisutna u Savićevom književnom rukopisu, još je kompleksnija, još uverljivija u njegovom novom romanu, a Crnjanski je življi nego ikad. To nije onaj ostareli pisac iz Ožiljaka tišine, već saputnik i meštar, učitelj i sagovornik glavnog junaka, naratora. U njihovom zaumnom i realnom susretanju, putuju kroz vremena i prostore – mitske, istorijske, zemaljske i nebeske. Iza njih su proživljene priče, oko njih je uzbudljiva stvarnost, a ispred njih prostor spoznanja: šta je literatura, kako se ona odnosi prema stvarnosti ili stvarnost prema njoj; ko su istinski prijatelji, a ko koristoljubivi saputnici. I na kraju, kao sublimna Savićeva ideja: kakva je sudbina umetnika na prostorima na kojima se istorija ne uči, već dramatično događa i proživljava.“ Ana Stišović Milovanović

Knjiga Šezdesetosmaš Milisava Savića na prvi pogled je heterogena, pošto su u nju uvrštene priče, reportaže, intervjui, izveštaji o događaju kod čuvenog novobeogradskog nadvožnjaka početkom juna 1968. godine, kao i tekstovi koji imaju gotovo esejistički karakter. To nije nimalo slučajno budući da je, na jednoj strani, ova knjiga i zamišljena kao neka vrsta svedočanstva o jednom izuzetno važnom trenutku u životu mladih ljudi u drugoj polovini prošlog veka, jednako kao što, na drugoj strani, treba da pokaže i kako je jedan pisac u tom važnom trenutku gledao na ulogu književnosti i zadatak svoje generacije u važnim društveno-političkim procesima i kako se na različite načine angažovao (kao pisac, kao izveštač s lica mesta, kao reporter, ali i kao neko ko pokušava da definiše osnovne karakteristike jedne tako specifične vrste novinarskog angažmana kao što je pisanje reportaža koje imaju za cilj da jedan oblik društvene stvarnosti približe čitaocu).

(Radivoje Mikić)

Ova knjiga može se čitati i kao priča o zabludama i porazima jedne generacije ili jedne poetike. Vreme ili istorija nisu nam dali za pravo. San o humanom i pravednom društvu ostao je samo san. Borili smo se protiv „crnjaka“ u svetu, danas ga ima više nego ikad, „crnjak“ iz naše proze i filmova liči na bajku u odnosu na ovaj realni, današnji. Sav se naš šezdesetosmaški angažman sveo na suvo jesenje lišće koje se kruni i raspada pod naletima divljeg vetra. Možda onog istog vetra koji smo mi šezdesetosmaši prizivali – da pauci ne bi nebo premrežili.

(Milisav Savić)

.