DOMAĆI AUTORI

Nikola Jeremić, pisac koji istovremeno živi prošlost, sadašnjost i budućnost, a onda iz tog života kao vulkanska lava izbija delo koje nas iznenadi, zbuni i ostavi u uverenju da je pisac u pravu-čitav život u jedan treptaj oka stane. - Timea Somer master psiholog i psihoterapeut.

Ovo neće biti klasična recenzija jer, priznajem, biću krajnje pristrasna. Nikolu znam punih osamnaest godina. Uvek je bio drugačiji od ostalih. Upoznala sam ga kao jedanaestogodišnjeg dečaka. Imao je tu neku nežnu setu u očima, ali je svoju dečju tugu nosio kao kaput koji je skrojen baš po njegovoj meri. Savršeno mu je pristajala. U meni je našao, rekla bih, saveznika, utehu, toplinu, sigurno mesto, i tako je ostalo i dandanas.

Poeziju piše vanserijski. Ipak, ima nešto veličanstveno u tome kada pesnik piše prozu, sa koliko malo reči kaže mnogo, način na koji se potpuno predaje papiru, na koji koketira sa stvarnošću i otvara nam svoju poetsku dušu, a to je upravo učinio u svom novom romanu, koji je sasvim nesvakidašnji, baš kao i on sam. Pisao ga je, hodajući po tankoj žici između tame i svetlosti, prošlosti i budućnosti, svojih sopstvenih senki i sunca koje nosi u sebi, ali ga ponekad ne vidi, između ponavljanja starih obrazaca i ogromne želje da podvuče crtu i pobedi samog sebe. Ova knjiga podvlači tu crtu.

Roman o jednom odrastanju, o deci razvedenih roditelja, o preživljavanju, nemirima, podrhtavanjima dečjeg srca i tla pod nogama, o selidbama, rastancima, odlascima i vraćanjima, o ogromnoj ljubavi u haosu koji život nosi, o neraskidivoj vezi među braćom koja rasteruje i najgušći mrak, o nežnosti, zagrljajima, brizi, o četiri musketara, o Beogradu koga više nema, o bežanjima od sebe i drugih, o borbi sa sopstvenom tamom koja guta bez milosti, o konačnom susretu sa sobom, o svođenju računa, o Bogu…o ljubavi kao krajnjoj destinaciji jer Bog je ljubav, o tome kako je život zaista dar i treba ga živeti. Ova knjiga je za svu decu sa tugom u očima, neprihvaćenu, ostavljenu po domovima ili na cedilu, izneverenu, povređenu, neshvaćenu i za sve one odrasle ljude koji su nekada bili ta deca. Za sve nas...od srca

Knjiga „Kralj Petar Prvi u Prizrenu“ Lele Marković, u poeziji, prozi i slici obrađuje povlačenje srpske vojske preko Kosova i Metohije i boravak u Prizrenu u periodu od 12 – 26. novembra 1915. godine.

Njihovi umovi, nakon mnogo godina naviknuti na problematiku bivstvovanja unutar voza, fokusirali su se isključivo na to, na ovde i sada.

Ali nakon ovog otkrića bilo je jasno da ovde i sada više nije bilo važno. Nije bilo sve!

Ovakva ravnodušnost predstavljala je uvredu samog postojanja. Držali su se tamnice, koju su i sami priznavali kao takvu, misleći da mogu da je promene. Samo - odgovor nije u mehanizmu. Sada to znam! Jedan točak može biti zamenjen novim, drugačijim, koji će se možda okretati nekom drugom brzinom i pod nešto drugačijim uglom, ali će princip rada ostati isti. To će i dalje biti točak. I dalje će se okretati i celokupni mehanizam biće neizmenjen.

„Autor je izuzetno sposoban za stvaralaštvo sa osnovnom karakteristikom fantastike.“ Milutin Tasić

Prozni prvenac: „Droge nisam probala, ali smrt jesam“, Planinke Nine Rajković, sadrži dvadeset priča različite dužine, a u koje je, opet, harmonično ukomponovano i nekoliko poetskih iskaza. Pre svega, radi se o prozi koja u sebi nosi dva elementa: ispovedni i putopisni, a u knjizi se autorka odlučila objaviti i neke fotografije što proširuje dimenziju ove zanimljive knjige.