DOMAĆI AUTORI

Zbirka priča sačinjena iz tri dela, koja čine kompozicionu celinu. Obeležena oštrom satirom i ironijom, po kojima je Srđan Protić poznat čitaocima. Doza humora, naročito u drugom i trećem delu knjige, ublažava ponekad i groteskne opise naše stvarnosti. Uznemirujuća, zastrašujuća i neodoljiva knjiga, kakav je i sam život.

Gde prestaje istorija, a počinje naša slika o njoj? Gde se završava istorija jedne nestale zemlje, podeljene, kao jabuka, na kriške? Može li se ruševinama vratiti celovitost, njihov prvobitni izgled?
Nowhere (Land) Aleksandre Grubor počinje tamo gde istorija prestaje, ostavljajući za sobom ruševine koje je moguće rekonstruisati samo sećanjima i umetnošću. Razmatrajući pitanje gde istorija prestaje, autorka, na primeru jedne izložbe Čedomira Vasića, pominje lentikularnu tehniku, kojom se, preklapanjem i presijavanjem segmenata slike, postiže da promena ugla posmatranja otkriva novu sliku. Sličan princip primenjuje i na formu i kompoziciju svoje knjige.
Segmenti od kojih počinjemo da sastavljamo sliku romana Nowhere (Land) jesu fragmenti sećanja, crtice izdvojene iz prošlosti, nagoveštene kratkim međunaslovima nalik na madlen kolačiće. Ritam postignut ovakvom kompozicijom daje poetsku notu ovom neobičnom romanu i netipičnom putopisu, iza čije liričnosti stoji vešto postavljena čvrsta konstrukcija, sačinjena od konkretnih podataka i objektivnih izvora, koji dokumentuju neke aspekte postojanja nestale zemlje.
Iako pisana u vreme kad Jugoslavije odavno više nije bilo, Nowhere (Land) nije (jugo)nostalgična knjiga, već pokušaj rekonstrukcije ruševina građevine u kojoj se nekada odvijao život, u svim svojim aspektima, onakav kakav se u „pravoj“ istoriji ne nalazi. Nostalgija koju osećate čitajući ovu knjigu slična je nostalgiji dok u ruci držite stari spomenar, hodate crkvom u kojoj ste bili kao dete ili ponovo čujete davno zaboravljenu melodiju.

Predgovor predgovorovog predgovora

Dragi mladi čitaoci i najdraži odrasli kupci,
iskreno da vam priznam, želeo sam da knjigu nazovem
Priče za svakoga, ali, supruga mi je rekla da su nezani-
mljive i da bi bolje bilo da ih nazovem Priče za niko-
ga. Na to sam joj odbrusio da se kaže „ni za koga“, na
šta je ona samo frknula. Da ne bismo kvarili bračnu
idilu, napravili smo kompromis, tako da se ova knjiga
duže vreme zvala: Priče za svakoga i nikoga.
Naravno, ubrzo sam uvideo da je i to glup naslov
pa sam ga preimenovao u Odrasli nisu dorasli. Od
ovog efektnog naslova sam se uplašio da je negde već
objavljen, pa je onda kao favorit do izražaja došlo:
Priče ni za decu, ni za omladinu, ni za odrasle…
… a, opet, za svakog pomalo…
Napomena kritičarima (kako profesionalnim,
tako i amaterskim):
„Rezervni“ naslov knjige bi po meni posle prve
tri tačke trebalo da sadrži „… A pogotovo ne za
kritičare“, ali, kao kompromis sa izdavačem nisam
uvrstio pomenute. Da ne kažu ljudi da sam zadrt.