ROMANI

Jaroslav Hašek je živeo samo četrdeset godina, ali tako bogato, burno i neuhvatljivo da je njegovu biografiju, u klasičnom smislu, veoma teško sastaviti. Pisac Doživljaja dobrog vojnika Švejka i istovremeno autor oko 1.500 humoreski, satira i feljtona, od kojih je samo deo objavljen za Hašekovog života, kao da je i sam bio prototip za sopstvene likove. Ni dostupni podaci o njegovom životu često nisu od prevelike pomoći, jer to je Jaroslav Hašek, legendarna ličnost boemskog i kafanskog Praga, skandal-majstor, svetski putnik i osnivač fiktivne Stranke umerenog napretka u granicama zakona sa sedištem u krčmi Štala, vlasnik sumnjive odgajivačnice pasa, tzv. kinološkog instituta, urednik časopisa Svet životinja i pisac često lažnih vesti za praške listove, komunista, bigamista i šta još sve ne, s kojim se nikad ne zna šta je stvarnost, šta oštra satira, a šta parodija ili bezazlena šala. Šala je, kako su mnogi mislili, bila i vest o Hašekovoj smrti, pa je sahranjen u prisustvu samo troje ljudi, uključujući njegovog sina.
Zato bi najbolje bilo da priču o Jaroslavu Hašeku sastave čitaoci njegovih dela, na prvom mestu možda baš satira i humoreski, koje je pisao na papirićima i salvetama i objavljivao u praškim listovima i časopisima. A priča o Jaroslavu Hašeku je i priča o politici, sukobu pojedinca i društva, apsurdnosti institucija, o umetnosti, stranim zemljama, bizarnim životnim situacijama ili skrivenim aspektima ljudske psihe, priča koja nadilazi njegovo vreme i aktuelna je i danas.
Hašekove humoreske i satire mogu se podeliti u nekoliko tematskih grupa, mada je i ova podela uslovna i bez strogih granica: priče o politici i novinama, priče o veselim boemima i „običnim“ ljudima koji zapadaju u smešne situacije, zatim priče o apsurdnim zbivanjima i junacima, priče o životinjama i najzad, priče o deci i za decu, s tim što ovo poslednje, za decu, treba shvatiti s oprezom, zbog crnog humora koji će lako uplašiti i odraslog čoveka.
Priče u knjizi koja je pred vama, nisu ograničene ni na jednu od ovih grupa, već je iz svake uzeto pomalo, kako bi čitaočev zadatak – sastavljanje svojevrsnog mozaika ili slagalice o Jaroslavu Hašeku i njegovom delu – bio zahtevniji, ali i izazovniji i zanimljiviji. Mnogi članovi ove razbarušene družine su stvarne ličnosti iz Hašekovog vremena. Među njima je Jakub Arbes, pisac i novinar iz priče Maestro Arbes kog ćete sresti u kafani Kod zlatnog litra, ali i Indijanac Čeruiš iz priče Indijanac i praška policija, kojeg je Hašekov prijatelj, etnograf i istraživač Alberto Vojtjeh Frič, zaista doveo u Prag sa jednog od svojih putovanja u Paragvaj. Imaćete jedinstvenu priliku i da prisustvujete sastanku članova Stranke umerenog napretka u granicama zakona u krčmi Štala i da posetite kultnu pivnicu Kod Fleka s početka XX veka, u kojoj su se tada okupljali pisci, a među njima i Hašek.
Hašekovi junaci nisu samo ljudi, već i kafane koje su praškim literatama i boemima na prelasku XIX u XX vek često bile druga (ili prva) kuća. Union, Slavija, kabare Monmartr samo su neka od mesta u kojima je Hašek sedeo, razgovarao, pisao, pio, a ponekad i spavao.
Bogatstvo i raznolikost sveta Hašekovih priča, humoreski i satira – uključujući i one nedovršene i neobjavljene koje tek treba otkrivati – ne samo da čitaocu pružaju uvid u različite aspekte političkog i svakodnevnog života i češke kulture s kraja XIX i početka XX veka, već i mogućnost da s jedne drugačije tačke sagleda i sopstveno vreme, da se kritički osvrne na društvo, autoritete i aktuelne događaje i da im se, zašto da ne, ponekad i nasmeje.
***
Asteroid 2734 Hašek jezdi nebom, Evropom danas putuje voz koji se zove Jaroslav Hašek, a dobri vojnik Švejk stigao je – na ovoj našoj planeti – i dalje, preveden na šezdesetak svetskih jezika. U priči o nesmirenom putniku, neizlečivom boemu koji se opirao logici i kolotečini i plodnom piscu koji je savladao desetak jezika, to je, reklo bi se, sasvim logičan epilog.
Cestuj, Hašku!

Zbirka priča sačinjena iz tri dela, koja čine kompozicionu celinu. Obeležena oštrom satirom i ironijom, po kojima je Srđan Protić poznat čitaocima. Doza humora, naročito u drugom i trećem delu knjige, ublažava ponekad i groteskne opise naše stvarnosti. Uznemirujuća, zastrašujuća i neodoljiva knjiga, kakav je i sam život.

Ovo je priča koja čitaoca vodi na višestruko retrospektivno i višedimenzionalno putovanje kroz kaleidoskopsku mešavinu, često fragmentarnih ličnih doživljaja i sećanja, istorije i istorije umetnosti, književnosti, filozofije i arhitekture, kroz muzeje i biblioteke – od Beograda, Pešte i Beča ka Lincu i Pasavi, Regenzburgu, Nirnbergu, Vircburgu, Fuldi i Vajmaru, za Drezden preko Lajpciga, do Naumburga, Berlina i Minhena, Manhajma i Hamburga, Diseldorfa, Kelna i Frankfurta – pa nazad, preko Bavarske i niz Dunav do Beograda. Iz svake pojedinačne tačke na tom putu vodi više staza, kako vremenski – ka asocijativno povezanim slikama, tako i prostorno – sa Beogradskog keja, ali ne u Beogradu već u Pešti, ili Klimtovog mozaika, ali ne u Beču već u Briselu. Ovo je, pre svega, priča o putovanju i priča o povratku.

Slavoljubivi ali duboko razočarani mladić, u času odluke hoće li živeti ili skončati u Seni, neočekivano postaje vlasnik naročitog talismana, i ne sanjajući koliko će ga on skupo koštati.

Komadić šagrinske kože čudesno ispunjava želje vlasnika, ali mu zauzvrat skraćuje život. I eto sada još jednog izbora: živeti punim plućima i tako potpisati sebi skoru smrt, ili se obuzdati, ne želeti ništa, ne težiti ničemu i tako živeti dugo i – prazno.

Šagrinska koža, jedan od najvoljenijih Balzakovih romana, pravi je vrtlog pitanja i strasti mladog čoveka na rubu života i smrti, i sa istom snagom osvaja čitaoce i danas, bezmalo dvesta godina pošto je napisan.

Za razliku od realistične proze po kojoj je Džordž Eliot poznata, Podignuti veo, čiji je prvi srpski prevod pred vama, novela je s elementima gotskog horora, fantastike i naučne fantastike, često upoređivana s romanima Doktor Džekil i gospodin Hajd Roberta Luisa Stivensona, Frankenštajn Meri Šeli i Drakula Brema Stokera, a paralele bi se mogle povući i s pričom Činjenice o slučaju gospodina Valdemara Edgara Alana Poa. U njoj se Džordž Eliot bavi pitanjima ekstrasenzorne percepcije, telepatije, mesmerizma, odnosa prirodnog i natprirodnog, postojanja života posle smrti ili „dvostruke svesti“ i „izuzetne mentalne sposobnosti“. Izdavači nisu bili previše spremni da objave Podignuti veo, strahujući da bi novela naškodila autorki koja je stekla ugled delima potpuno drugačijeg žanra. Priča je prvi put objavljena anonimno, 1859. godine, u časopisu Blekvud magazin, a kritika ju je svrstala na granicu s naučnom fantastikom.

Podignuti veo je jedino delo Džordž Eliot pisano u prvom licu, priča kružne kompozicije, koju, u času svoje smrti, pripoveda glavni lik, mračni usamljenik Latimer, obdaren „izuzetnom mentalnom sposobnošću“, zlom kobi koja ga odvaja od ljudi i života. Petnaest godina pošto je novela objavljena, Džordž Eliot joj je dodala epitaf u stihu:

Ne dajte mi druge svetlosti, o Nebesa, do one što postaje Snaga prijateljstva među ljudima;
Ni drugih moći do narastajućeg nasleđa Što uceljuje čovečanstvo, svojevrsnu poruku ove priče: od misterije, neuhvatljivog i nedokučivog sačinjeni su lepota i bogatstvo života; posegnuti za misterijom, zakoračiti na drugu stranu, podići veo, znači lišiti stvarnost njene lepote i raznolikosti.

S druge strane, Brat Džejkob, moderna satirična priča napisana 1860, a objavljena 1864. godine, predstavlja svojevrsni omaž Eliotove Vilijamu Tekeriju. I ova priča je retko štampana jer se, iako na drugačiji način nego Podignuti veo, razlikuje od ostalih dela Džordž Eliot. Međutim, obe priče, iako kontrastne, između ostalog govore o sličnim temama – o pitanju granica umetnosti, umetnika i čoveka, istinama koje postoje nezavisno od naše percepcije i ambivalentnosti ljudskih bića koja je postojala i u njoj samoj, u javnosti poznatom piscu Džordžu Eliotu, a privatno ženi, Meri En Evans.

Gde prestaje istorija, a počinje naša slika o njoj? Gde se završava istorija jedne nestale zemlje, podeljene, kao jabuka, na kriške? Može li se ruševinama vratiti celovitost, njihov prvobitni izgled?
Nowhere (Land) Aleksandre Grubor počinje tamo gde istorija prestaje, ostavljajući za sobom ruševine koje je moguće rekonstruisati samo sećanjima i umetnošću. Razmatrajući pitanje gde istorija prestaje, autorka, na primeru jedne izložbe Čedomira Vasića, pominje lentikularnu tehniku, kojom se, preklapanjem i presijavanjem segmenata slike, postiže da promena ugla posmatranja otkriva novu sliku. Sličan princip primenjuje i na formu i kompoziciju svoje knjige.
Segmenti od kojih počinjemo da sastavljamo sliku romana Nowhere (Land) jesu fragmenti sećanja, crtice izdvojene iz prošlosti, nagoveštene kratkim međunaslovima nalik na madlen kolačiće. Ritam postignut ovakvom kompozicijom daje poetsku notu ovom neobičnom romanu i netipičnom putopisu, iza čije liričnosti stoji vešto postavljena čvrsta konstrukcija, sačinjena od konkretnih podataka i objektivnih izvora, koji dokumentuju neke aspekte postojanja nestale zemlje.
Iako pisana u vreme kad Jugoslavije odavno više nije bilo, Nowhere (Land) nije (jugo)nostalgična knjiga, već pokušaj rekonstrukcije ruševina građevine u kojoj se nekada odvijao život, u svim svojim aspektima, onakav kakav se u „pravoj“ istoriji ne nalazi. Nostalgija koju osećate čitajući ovu knjigu slična je nostalgiji dok u ruci držite stari spomenar, hodate crkvom u kojoj ste bili kao dete ili ponovo čujete davno zaboravljenu melodiju.

Predgovor predgovorovog predgovora

Dragi mladi čitaoci i najdraži odrasli kupci,
iskreno da vam priznam, želeo sam da knjigu nazovem
Priče za svakoga, ali, supruga mi je rekla da su nezani-
mljive i da bi bolje bilo da ih nazovem Priče za niko-
ga. Na to sam joj odbrusio da se kaže „ni za koga“, na
šta je ona samo frknula. Da ne bismo kvarili bračnu
idilu, napravili smo kompromis, tako da se ova knjiga
duže vreme zvala: Priče za svakoga i nikoga.
Naravno, ubrzo sam uvideo da je i to glup naslov
pa sam ga preimenovao u Odrasli nisu dorasli. Od
ovog efektnog naslova sam se uplašio da je negde već
objavljen, pa je onda kao favorit do izražaja došlo:
Priče ni za decu, ni za omladinu, ni za odrasle…
… a, opet, za svakog pomalo…
Napomena kritičarima (kako profesionalnim,
tako i amaterskim):
„Rezervni“ naslov knjige bi po meni posle prve
tri tačke trebalo da sadrži „… A pogotovo ne za
kritičare“, ali, kao kompromis sa izdavačem nisam
uvrstio pomenute. Da ne kažu ljudi da sam zadrt.

Hašekove humoreske i satire mogu se podeliti u najmanje četiri grupe: priče o politici i novinama, priče o veselim boemima i „malim“ ljudima koji zapadaju u smešne situacije, zatim priče o apsurdnim zbivanjima i junacima (koje bi ponosno potpisao i Remon Keno) i najzad, priče o deci i za decu (za koje bi mnogi mogli pomisliti da ih ne treba čitati deci, jer su prožete crnim humorom koji može uplašiti i roditelje).

Dole sloboda štampe! sadrži izabrane humoreske i satire iz prve tematske grupe, o politici i novinama, u kojima Hašek ismeva cenzuru, stranačku trgovinu glasovima, senzacionalističku štampu... priče uvek aktuelne i vredne ne samo zbog ubojitog Hašekovog podsmeha, već i zbog nesumnjivih umetničkih vrednosti njegovog pripovedanja.