DOMAĆI AUTORI

Roman Agarta II - Gospodar vulkana, počinje onamo gde se završava roman Agarta - Nulta Arkana. Protagonista Nemo, zajedno sa operativcem Nihilom i besmrtnom Čandrom odlazi u Bariloče, Argentinu, kako bi pronašli starog nacističkog oficira, sa nadimkom Ruka. Ruka je jedina osoba za koju se zna da je imao prilike da vidi ulaz u mitsko podzemno kraljevstvo Agarte. Priču prate istorijske i geografske zanimljivosti o Južnoj Americi, kao i samom gradu Bariloče.

Roman Marka Tanaskovića sadrži devetnaest epizodnih priča o poznatom piscu Pavlu Janićijeviću, koji je dobitnik NIN-ove nagrade za „štos” roman Ljudi iz izloga. Zbog velike posvećenosti spisateljskom radu, Pavle je zaboravio drugi deo svoje ličnosti – emocionalnu inteligenciju. Posledice svakog zaboravljanja su fatalne: Mislio je da lovi, ali je postao lovina. Njegov, ispostaviće se „zakržljali i patetični” pogled na ljubav prema ženi i otadžbini, odveo ga je u fizički (egzil) i duhovni (gubitak karaktera i principa) poraz.

„Autorov pripovedački talenat uspeva da savlada veliki broj društveno angažovanih pitanja (kriza identiteta pojedinca i nacije, sprega politike i kapitala, prevlast merkantilizma). To pre svega čini kroz sugestivne ljubavne segmente romana u kojima se erotsko i zrela mudrost u sagledavanju muško-ženskih odnosa (neočekivana za mladog pisca) srećno prepliću, ublažavajući prisutan ton traktata i teorijske rasprave. - Mladen Vesković

Amra Halilović u naizgled jednostavnu priču o rođenju mladalačke ljubavi uspešno interpolira filozofske pasaže o čoveku, njegovom nastanku i povratku u božje krilo. Ona je izgradila jednu vrlo interesantnu romanesknu strukturu koja obiluje digresijama, esejističkim poglavljima i pasusima: o veri, o militvi, o duši, o samoubistvu, o ravnoteži u prirodi, o identitetu i korenima, o političarima, o navici, o razgovoru kao leku za sve probleme među ljudima, o deci kao krunskom smislu života. - Miroslav Aleksić

Posle dužih perioda mira nerazgovetnu radost za rat izaziva kod ljudi saznanje o promeni jednolikog, naviknutog, punog siznih briga života. Taj život, kad ga gledamo sa, tj. iz rata, kad ga posmatramo preživljenog, kad ga prelazimo u uspomeni, izgleda nam zaista lep, čaroban, rajski. Ono za čim se najviše i žudi, posle dugih, prepaćenih ratnih godina, to i jeste baš taj isti ćivot od koga smo ranije, sa zbunjenom radošću, utekli...

Nisam ni slutio da su ta deca (regruti) na smrt osuđena, da će tu decu maćijski baciti u planine albanske gde će umirati od gladi i od zime, gde će se daviti u blatu i gde će ih bolesti obarati kao olujina nedozreli vlat. Nisam ni slutio da će od 40 000 srpske dece za mesec dana 36 000 naći grobove svoje u snežnim ambisima i smrdljivim barama i da će Srbija čitavu jednu generaciju svoje omladine prosto baciti zverovima za hranu, kao nepotrebno meso.Nisam ni slutio, velim, kada su ta deca, bleda i umorna lica prolazila u nedoglednim redovima mimo mene, da oni idu na svoju Golgotu i da je hrišćanstvo prema Srpstvu tako siromašno žrtvama. Dve hiljade godina mi slavimo i žalimo četrdeset mladenaca, mučenika, koliko je hrišćanstvo u borbi od nekoliko vekova podnelo na žrtvu, a mi za nekoliko dana bacimo na žrtvu četrdeset hiljada mladenaca – mučenika!

Roman prvenac Veljka Drljevića, završen 2015. godine pod nazivom Homo canis i registrovan je pod pseudonimom Maxime Egger na francuskom jeziku.

Nemo je covek koji se dugo godina bavio istocnjačkom duhovnošcu i borilackim veštinama. Dobar deo svog života je proveo čitajuci o Agarti, misterioznom podzemnom kraljevstvu o kome govore stare mongolske, kineske i tibetanske legende, uglavnom iz dnevnika svog nestalog oca. Međutim, usled socijalnih mehanizama i odrastanja, on živi svakodnevnim običnim životom. Susret sa starim prijateljem Nihilom, obaveštajcem koji se pojavljuje nakon 10 godina odsustva, otkriva nove informacije o Agarti. Roman koji ne smete propustiti.

I dalje sam uveren da je to bar drugačija knjiga, knjiga koja za nijansu pomera granice ili bar postavlja poneko neočekivano pitanje. Ako ništa drugo – bar sam se poigrao sa postmodernom, kad se ona već tako bezosećajno igra sa nama. Verovao sam da njome opovrgavam uvreženo mišljenje po kojem je postmoderna uvela neozbiljnost u našu književnost i pokušao da pokažem kako se njenim strategijama i metodama može progovoriti (i svedočiti) o najtežim temama.

– Mirko Demić