DOMAĆE KNJIGE

Kada čoveka zadesi velika nesreća, ona otkriva koliko snage i dobrote ima u njemu. Kada nesrećna sudbina zadesi jednu naciju, ona otkriva njenu unutrašnju veličinu ili inferiornost. Samo ekstremna opasnost više ne dozvoljava bilo kakvu grešku kada je reč o istorijskom rangu određenog naroda.

Nikomahova etika predstavlja prvu sasvim sačuvanu studiju iz oblasti Etike, i to baš helenske etike, jer se u njoj na pojmovan način izražava ono što je već delimično nesvesno živelo i važilo u helenskom narodu: njegov moral i navike, njegova praktička shvatanja, moralna načela, njegov moralni etos i moralna osećanja. Ona je, u isti mah, deo Aristotelovog univerzalnog sistema, koji „ostaje najčudesniji i najuticajniji misleni sistem što ga je ikad jedan čovek sastavio” (V. Durant), i koji predstavlja prvi i do sada „jedini pokušaj totalne sinteze ljudskog znanja” (Branislav Petronijević), jer je on u isti mah i filosofijski i naučni system.

Knjiga Rumijeva mudrost - izabrane priče iz Mesnevije nudi izbor iz Mesnevije u savremenoj prozi. Kroz niz kratkih priča otvaraju se raznovrsne teme sa univerzalnim porukama kojima Rumi i danas očarava čitaoce pozivajući ih na promišljanje, samoposmatranje i unutrašnji preobražaj.

Svet veoma lako odriče viši duhovni život, više zahteve duha, više duhovno saznanje; svet voli da govori da mu ništa od toga nije potrebno i da smeta njegovom poslu uređenja sveta. Svet sleva i zdesna ovo objavljuje hiljadama i milionima glasova. A užasno je kada i od crkvene svesti dolazi ono isto negiranje duha kakvo dolazi od države, koja je na suprotnom polu sveta, a što se u ateističkom komunizmu preobratilo u konačno uništenje duha, duhovnog života, duhovnog aristokratizma. Ne gasite duh. Negiranje problematike hrišćanske svesti je gašenje duha. Služenje sveopštem prosvetljenju sveta ne zahteva pad kvaliteta duha. A pre svega je potrebno da se postavi problem duha i duhovnog života.

„Životinjska farma“ je satirična alegorija. Pisana je u vreme Drugog svetskog rata, izdata je 1945. godine, a pravu popularnost doživela je 1950-ih. Prikazuje kritički osvrt na staljinističku ideologiju i razočaranje totalitarizmom. Odnosi među životinjama na farmi alegorijski prikazuju stvarne odnose ljudi. Radi se o borbi za sebe i vlastiti status pod krinkom dobrobiti ostalih. Oni koji najviše rade i najviše se žrtvuju, budu najviše zakinuti.

Tako je govorio Zaratustra je najpoznatije, ali ne i najpopularnije, niti najintimnije delo Ničeovo. Njegova sestra, gospođa Jelisaveta Ferster, kaže, doduše, da je to „najličnije delo“ njenog brata, da ono sadrži „njegove najunutarnjije doživljaje“, itd. Niče je proživeo u duši sve što je pisao, i utoliko je svako njegovo delo lično. Pouzdano je Niče ovo delo pisao s najviše pretenzija, i u najodlučnijem tonu – on je hteo da mu ono bude najbolje.

Ova zbirka članaka i eseja, koji su ranije objavljivani u raznim časopisima i bave se temama u rasponu od rase preko književne kritike do filozofije istorije, više je nego dobrodošla. Tom Sunić je važan intelektualac, tim pre što ima tako malo intelektualaca, posebno u Evropi, spremnih da se suprotstave standardnim stavovima levice koji su dominirali intelektualnim diskursom po pitanjima kao što su rasa, multikulturalizam i Drugi svetski rat.

Knjiga Željka Pupavca je iznenađujuće otrežnjujuće štivo. Ukazujući na skriveno lice revolucije, kao osnovnog načina dolaska komunista na vlast, autor je ukazao na jednu od bitnih osobenosti komunizma: zlo bazirano na neobičnoj i modernoj ideologiji. Slažemo se sa njegovim viđenjem da je glavni kredo revolucije - inaugurisanje novog... nepomirljivo suprotstavljenog postojećem (tradicionalnom) - okidač za oslobađanje psiho-socijalne energije nagomilane tokom statičnog perioda". Kao i da su komunističke revolucije - svojevrsno pražnjenje kolektivne energije. Iskustvo savremenika i pravnička logika pomogli su piscu da nadomesti naučnu metodologiju tumačenja ove, po Srbe, pogubne ideologije. Metodom postavljanja dilema i pitanja, autor ove studije postigao je veliki efekat, ukazujući čitaocu na potrebu da se sam zapita nad rezultatima komunizma na ovom prostoru." dr Bojan Dimitrijević, recenzent

Pitanje „Da li civilizacija civilizuje?” dobar je primer petitio principii i razrešava se potvrdnim odgovorom, jer civilizacija mora činiti ono iz čega izvodimo njeno ime. Međutim, nije nužno pretpostaviti da onaj ko se zalaže za civilizaciju nije svestan ove logičke greške, niti da želi da iskopa jamu za one koji učestvuju u raspravi. Verujem da se prosto radi o želji da se stvar postavi na upečatljiv način, čime se oslanja na izvestan stupanj umne snage prilikom tumačenja.

A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom – Aleksandar Deroko

Pred sam kraj XIX veka Beograd je bio više no upola manji od današnjeg, i to ako se izuzmu predgrađa, a računa samo varoš…

Tu sam se rodio i ja šest godina pre kraja prošlog veka. To je bilo na spratu više „Perola“, u Knez Mihailovoj ulici..

Aleksandar Deroko – A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom



Knjiga A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom predstavlja jedinstvenu pripovest o istoriji i duhu starog Beograda.

Ovu knjigu, naizgled, sačinjava prosti i slučajni zbir tekstova koji su već objavljivani u elektronskoj formi, skoro svi na portalu Novi standard. Ipak, samo naizgled se čini da je tako, jer se radi o selekciji tematski povezanog štiva. Vezivno tkivo svih tekstova bilo bi pobuna protiv fenomena koji i danas caruje u mnogim segmentima naše stvarnosti, a koji bismo u širem kontekstu mogli nazvati "avnojevskim svetoma". Jer danas, iako je prošlo više od četiri decenije od smrti Josipa Broza, njegov kult u Srbiji još uvek živi, posebno u vladajućim delovima našeg društva.

Roman Agarta II - Gospodar vulkana, počinje onamo gde se završava roman Agarta - Nulta Arkana. Protagonista Nemo, zajedno sa operativcem Nihilom i besmrtnom Čandrom odlazi u Bariloče, Argentinu, kako bi pronašli starog nacističkog oficira, sa nadimkom Ruka. Ruka je jedina osoba za koju se zna da je imao prilike da vidi ulaz u mitsko podzemno kraljevstvo Agarte. Priču prate istorijske i geografske zanimljivosti o Južnoj Americi, kao i samom gradu Bariloče.

Među svim načelima koja izlaze na vidik u životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema nijednoga koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo – od slobode. Svakome je čoveku od prirode urođeno da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu ovde na zemlji. Samo slobodan čovek ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti.

Jedno od posebnih obeležja modernog sveta, uočava francuski mislilac i ezoterik Rene Genon u svom delu Kriza modernog sveta jeste raskol do koga je došlo između Istoka i Zapada. Podela je opravdana i „ne može se ozbiljno dovesti u sumnju“. Istina je da su oduvek postojale brojne i različite civilizacije, koje su se razvijale na sebi svojstven način. „Razlika“, međutim, ne znači i „suprotnost“: između veoma različitih civilizacija mogu postojati istovetnosti, „s obzirom na to da sve počivaju na istim temeljnim principima i predstavljaju tek njihove primene uslovljene različitim okolnostima“.

Osnovni princip koji se nalazi u svim opravdanjima rata, sa stanovišta ljudske ličnosti, jeste „herojstvo“. Za rat se oduvek govorilo da nudi čoveku priliku za buđenje heroja koji spava u njemu. Rat razbija rutinu lagodnog života; svojim teškim iskušenjima nudi preobražavajuće znanje o životu – životu u odnosu prema smrti. Trenutak kada pojedinac uspe da dostigne herojski život, čak i ako je to poslednji trenutak njegovog ovozemaljskog života, na vrednosnoj lestvici ima neizmerno veću težinu od dugotrajnog postojanja provedenog u jednoličnom umaranju gradskim trivijalnostima. S duhovne tačke gledišta, ove mogućnosti neutralizuju negativne i destruktivne tendencije rata koje pacifistički materijalizam jednostrano i tendenciozno ističe. Rat razjašnjava i obelodanjuje relativnost ljudskog života, a samim tim i zakona „više od života“, te stoga rat uvek poseduje antimaterijalističku i duhovnu vrednost.

„...Ali, ljudi, na nesreću, ne mogu da izmisle svoje oslonce, ljubavnike i prijatelje, jednako kao što ne mogu da izmisle svoje roditelje. Život ih daje i uzima. Jedan od najvećih problema jeste da se u životu kaže: Da!”

Đovanijeva soba je nežna priča o ljubavi dvoje mladih Amerikanaca, Dejvida i Hele, i njihovog prijatelja Đovanija sa neočekivanim preokretom.

Vesela nauka jedno je od ključnih dela Fridriha Ničea, koje označava prelaz od njegovih ranijih spisa ka zrelijem stvaralaštvu, uključujući dela poput Tako je govorio Zaratustra I Volja za moć. Ničeova razmatranja o moralu u Veseloj nauci često su pogrešno shvatana, što je doprinelo njegovoj reputaciji kao kontroverznog mislioca. On ne zagovara haos ili amoralnost, već poziva na kritičko preispitivanje postojećih vrednosti i stvaranje novih, koje će biti u skladu s ljudskom prirodom i potrebama. Delo je napisano fragmentarno, u obliku kratkih eseja I aforizma, što je karakteristično za celokupno njegovo stvaralaštvo. Fragmentarnost nije slučajna, već odražava njegovu filozofsku poziciju o svetu koji je previše kompleksan da bi se obuhvatio jednim sveobuhvatnim sistemom.

Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, posthumno objavljen prvi put 1985. godine, predstavlja najiscrpniju i najsistematičniju studiju posvećenu lokalnim etnobotaničkim predstavama u srpskoj nauci do danas. O narodnim znanjima i verovanjima o magijskim i lekovitim svojstvima biljaka Čajkanović veli: „Religija biljaka i drveta bila je kod starih Srba jako razvijena. U tom pogledu Srbi, doduše, ne čine izuzetak prema ostalim narodima, kod kojih su biljke i drveta, u dalekoj starini, imale takođe visok ugled; ipak, od značaja je činjenica da se od te religije sačuvalo kod Srba i do današnjeg dana više ostataka, i jasnijih ostataka, nego kod mnogih drugih naroda...”

Vreme Hafiza nije započelo ovde, u bronci zemaljske prašine, niti končavalo u omaglici srebrne zvezdane prašine, već je nakratko zastajalo na zemlji, da otkriva i belodani harmonije vanvremenlja u vremenom, nepropadljivog u propadljivom, večnog u odblesku mimoletnih sozercanja i uznesenja; Hafiz je bio putnik onovremlja, zastao na trenutak da bam nabere rukohvat ruža sa nebeske trpeze, koja je nevidljiva za oči smrtnika, tek se njemu otkrivala, u problesku, u magnovenju, da nas seti visokog čovekovog, maltene ravnoangelskog, naznačenja na Majci Zemlji.

Pragmatizam predstavlja potpuno poznat stav u filozofiji, empiristički stav, ali ga predstavlja, kako meni izgleda, i u radikalnijoj i manje manjkavoj formi od bilo koje koju je do sada imao. Pragmatičar odlučno i jednom zauvek okreće leđa mnogim uvreženim navikama dragim profesionalnim filozofima. On okreće leđa apstrakciji i nedovoljnosti, verbalnim rešenjima, lošim a priori razlozima, nepromenjivim principima, zatvorenim sistemima, i pretenzijama na otkrivanje apsoluta i porekla stvari. On se okreće konkretnosti i adekvatnosti, činjenicama, delanju i moći. To znači da empiristički temperament preovlađuje, a racionalistički temperament iskreno odustaje. To znači otvoren prostor za prirodne mogućnosti, nasuprot dogme, izveštačenosti i pretenzija ka konačnoj istini.

Knjiga proze Jevgenija Zamjatina (kod nas najviše poznatom po prvom distopijskom romanu Mi), pod zajedničkim naslovom Bič Božji, obuhvata istoimeni nezavršeni roman – poslednje delo ovog autora – i dve „povesti“, od kojih prva, Bogu iza leđa, predstavlja jedno od prvih Zamjatinovih proznih dela, napisano 1914, dok je pripovetka Poplava nastala u vreme pune piščeve stvaralačke zrelosti (1930). Tako ova knjiga, pored zanimljive kratke autobiografije, sadrži tri prozna dela koja označavaju početak, sredinu i kraj Zamjatinovog književnog puta.

Mogućnost da ima neposredan uvid u najvažnija zbivanja epohe, uz vanrednu moć zapažanja i golemo lično iskustvo, s jedne, i sjajno obrazovanje i umeće znalačkog korišćenja nataloženog iskustva svojih antičkih prethodnika, s druge strane, Prokopije je pretočio u ne samo učeno i trezveno nego i na mnogim mestima nadahnuto istorijsko delo, koje po vrednosti nema premca u ranovizantijskoj istoriografiji.

Ovim romanom se našoj čitalačkoj publici prvi put predstavlja Umberto Notari, snažna i borbena ličnost [...] treće Italije.

Snaga Notarijevog talenta dokumen­tovana je činjenicom da se u Italiji govori o notarizmu kao o nečemu što je specifično Notarijevo, o njegovom stilu, njegovom načinu pisanja, njegovom bizarnom biranju sižea. Protivnici označavaju to kao književ­nu spekulaciju, kao reklamu za bolju prođu, jer je on „spreman da oskvrne svetost groba i obeščasti devicu, samo da uzvitla buku oko svog imena i dela”.

Demokratski vidici su zbirka eseja koje je napisao Volt Vitman, jedan od najslavnijih američkih pesnika. Knjiga je prvobitno objavljena 1871. godine i u njoj se istražuje uloga demokratije u američkom društvu i kulturi. Vitman obrazlaže da demokratija nije samo politički sistem, nego način života koji obuhvata sve aspekte društva, uključujući i umetnost, književnost i religiju.


Takođe raspravlja o izazovima sa kojima se suočava demokratija u Americi, kao što je uspon materijalizma i erozija individualnih sloboda. Vitman kroz celu knjigu naglašava važnost individualizma i potrebu da građani aktivno učestvuju u demokratskim procesima. Demokratski vidici predstavljaju promišljeno provokativnu i punu dubokih uvida analizu američke demokratije koja je i danas veoma relevantna. Kao pesnik i potencijalni prorok, on razume sukobljene ciljeve svog vremena. On je video i shvatio jednostavne ljude koji su se uzdigli da ukrote zemlju i zauzdaju, upregnu i iskoriste njene materijalne resurse.


Ova knjiga je njegov spoj religijskog katehizma i praktičnog priručnika o demokratiji Novog sveta koja se širi munjevitom brzinom.

Barbarogenije-Antibarbarus je delo koje oživljava ličnost i poslednje godine života čuvenog Ljubomira Micića, pesnika, prozaiste i osnivača književno-umetničkog pokreta zenitizam između dva svetska rata; kao i časopisa Zenit u kome su sarađivali mnogobrojni domaći ali i strani umetnici (Crnjanski, Vinaver, Petrović, Tokin, Matić, Majakovski, Jesenjin, Blok, Pasternek, Kandinski, Maljevič, Pikaso, Modiljani...).

Objavljeno je četrdeset i tri broja Zenita, „prvog balkanskog časopisa u Evropi i prvog evropskog časopisa na Balkanu”. O Zenitu se svojevremeno pisalo u Beču, Rimu, Berlinu i Pragu. Micić je, između ostalog, desetak godina živeo u Parizu, a posle Drugog svetskog rata vratio se u Beograd. Poznat kao zanesenjak, prznica i ličnost sklona antagonizmima, sukobljavao se sa mnogim umetnicima svog doba, a široj javnosti su najpoznatiji njegovi konflikti sa Miroslavom Krležom i Markom Ristićem, koji su zauzimali istaknuta mesta u komunističkoj Jugoslaviji.

Kraj života dočekao je, zaboravljen i marginalizovan, u nemaštini i bedi u stanu prepunom knjiga, časopisa i slika u jednoj ulici na Vračaru, gde su ga igrom slučaja pronašli u bunilu i prebacili u starački dom u Kačarevu kod Pančeva, u kome je preminuo 1971. godine.

Složeni odnos sunitskih i šiitskih muslimana vekovima je bio predmet privalčnih jurističkih i teoloških diskusija. Izvesne političke nesuglasice predstavnika dve osnovne škole mišljenja u islamu takođe su bile rezultat njihovih zaključaka u sferi teorijskih disciplina. U nekoliko poslednjih decenija, ovo pitanje je primarni predmet inetresa dominantne političke moći i više se o razlikama ne raspravlja na nivou teorijskog vrednovanja istinitosti teoloških i jurističkih stavova ovih škola. Stoga, nesporazume danas ne mogu otkloniti baštinici klasičnih islamskih disciplina koji bi insistirali na tome da su razlike u ovim školama zanemarljive u odnosu na njihove mnogostruke zajedničke elemente.

Način narodnog života ogledao se u veselom jedinstvu naroda i kneza-gospodara. Opštine i seoske zajednice, gradovi i sela sastajali su se na igrama, okupljali na bratovštinama, pirovima i besedama koje, pamteći stara vremena, narod još zove uglednima i časnima. Na narodni pir pozivali su kneza, na kneževom piru okupljao se narod. Narodno pamćenje sačuvalo je do naših dana pirove kneza Vladimira.