DOKTOR D.

Vanja Filipović, rođen je 1973.godine u Beogradu, gde živi i radi.
Po zanimanju – refleksolog. Inače, radim sve što treba, a kad nema šta da se radi, pronađem nešto. Pomalo majstor, pomalo organizator, pomalo psiholog, a najviše čovek koji veruje da se svaki posao može odraditi uz malo dobre volje i osmeh.
Ponosni sam otac jednog divnog, čupavog dečaka, što smatram svojim najvećim životnim uspehom. A što se bračnog statusa tiče… recimo da sam nesrećno oženjen, ali srećno raspoložen.
Humor je najbolji način da čovek preživi i najlepše i najteže dane. Život me je naučio da sebe ne shvatam previše ozbiljno, ali da sve što radim – radim srcem.

„Oni koji praštaju“ - životna, emotivna, izuzetno realna, ali i mračna priča o ljudima koji su, da bi preživeli, morali da se odreknu sebe i izaberu stranu kojoj nikada nisu pripadali.

Vladimir Mladenović, rođen je 1972. godine u Leskovcu.
Odrastao je u Nišu, gde je završio školovanje i osnovao porodicu.
Od 2019. godine živi u Norveškoj.
Roman "Oni koji praštaju" njegovo je prvo autorsko delo koje kroz snažne ljudske sudbine istražuje teme ljubavi, gubitka, iskupljenja i praštanja.

Progonjen košmarima, Dragutin dolazi u zabito selo svojih predaka kako bi im zapalio sveće na grobovima i time kupio sebi mir, a zapravo je to poslednje što će naći u maglom skrivenoj planini.

„Ratni roman kakav srpska književnost do sada nije imala! - Vasa Pavković

Ma koliko bilo onih koji se danas i ovde iz petnih žila trude da napišu nekakvu „postmodernističku prozu“, tretirajući kompjuter kao mašinu za drndanje vune što je takođe provincijska emanacija, prva knjiga koja s pravom može da ponese epitet srpskog postmodernističkog romana jeste Ćirino „Prisluškivanje“, knjiga o poslednjem ratu.

U „Prisluškivanju“ rat je ono što je zbilja bio: bembanje. Možda je Ćira Magični donekle kriv što je tokom bombardovanja Niš najviše stradao jer je, pročitavši njegove knjige, Džejmi Šej pomislio da je on (Niš-Nišvil) sada glavni grad Srbije. Ali, i to mu se mora oprostiti: zahvaljujući „Prisluškivanju“ većina budućih knjiga o poslednjem ratu – koje se, slutim, pišu sve u šesnaest – postaje unapred nepotrebna, pa bilo da se radi o onima koje će poroditi provincijski patriotizam ili onima koje su mondijalistički provincijalne. - Bogdan Tirnanić (Politika, 2000)

Rusija, kraj XIX veka. U carstvu gde vera stoji nasuprot intrigama i tami, mladić revolucionar i žrtva osvetnice iz senke, u svom pokajanju postaje zvonar – svedok istine koju drugi žele da ućutkaju.

Između ljubavi koju mu donosi svetlost poznanja, istine i zavera u opskurnim kružocima koji prete da unište sve, on je pred izborom – pokoriti se tami ili ispaliti pucanj u svoju savest.

U vremenu kada carska Rusija steže obruč oko svojih podanika, a senke zatvora i rata gutaju ljudske sudbine, dvojica braće stoje na suprotnim stranama krivice i savesti. Strah od skandala postaje veći od straha od greha. Samo jedan nepromišljeni korak može otvoriti vrata zlu i kazni, a svaka tajna ima cenu. Jedna politički motivisana knjiga usmerena protiv carske porodice biće povod za istragu i hapšenja. Duboka unutrašnja preispitivanja o istini, laži, žrtvi i moralu zatočenika. Pred istorijom smo optuženi. Pred savešću – ogoljeni. Zlo proždire. Car dolazi.

Roman snažne duhovne i psihološke linije – duhovna drama u tradiciji ruskog klasicizma.

„Promašene duše umiru hiljadu puta pre konačne smrti!“

„Unutra, u sebi, učinila je zločin – tamo gde sve počinje i nestaje.“

„Osveta je ponekad jedini jezik povređene duše.“

„Razumevanje velikih tajni nije određeno malim ljudima.“

„Poigravanje tuđom dušom, ukoliko nema otpora, vremenom dosadi.“

Kada ga je napustila, nije izgubio samo ženu koju je voleo do obožavanja. Izgubio je tlo pod nogama, svoju iluziju, sopstveni identitet – jer nije više znao ko je. Sa njom je nestao i svet kakav je poznavao. Srušila su se sva njegova uverenja, ostavljajući ga samog pred tišinom koja ne prašta.

U tišini jednog sela među hrastovima i vetrom, daleko od buke i sažaljenja, započinje svoje putovanje i suočavanje ne sa njom koja je otišla, već sa sobom. Počinje da piše. Svaka rečenica postaje ispovest i priznanje. Svaka stranica – živa rana. Svaka misao – pitanje. Svaka uspomena – bol. A samoća – njegovo ogledalo.

„Put katarze“ je psihološko-filozofski roman, intimna priča o muškarcu koji kroz emotivni gubitak, bol i ogoljenu istinu pokušava da se vrati sebi.

Ovo je roman o raspadanju ega. O tišini koja ubija i razara. I o svetlosti koja se rađa tek onda kada se čovek usudi da pogleda u sopstvenu tamu.
O muškarcu na putu povratka samom sebi, a to je, ponekad, najteži put.

Beograd, 2008. na 2009. godinu

Na pragu Univerzijade, sa mnogo očekivanja za bolje sutra i ekonomski napredak politički izmučene i podeljene zemlje, u noći spektakla i iluzije, Srbija dočekuje Novu godinu. Slavi se prividni napredak, dok se ispod površine ukršta sistem moći, korupcije i trgovine ljudskim životima.

Radoica Krmpotić, medijsko-građevinski mogul i jedan od ključnih finansijera Univerzijade, put ka vrhu krči kroz svoj životni projekat- hotel Nebo, zamišljen kao najluksuzniji na Balkanu. Sumnjive prošlosti i sa nadvijenom senkom misteriozne smrti supruge, Krmpotić jednako kontroliše vlast i opoziciju, medije i javnost. Njegova ljubavnica Sena zaštitno je lice rijalitija Prime Time, formata osmišljenog da jeftinom i ogoljenom zabavom anestezira moralne obzire već potonule nacije. Sve je spremno za dolazak Hajinca Hata, perverznog međunarodnog hotelskog ocenjivača iz prestižne organizacije Relais & Châteaux, koji treba da kruniše Radoicin poduhvat.

Istovremeno, pod lusterima bečkog bala u Hofburgu kuju se pakleni planovi. Dogovori se ne zapisuju, a ono što se razmenjuje nema mesto u zvaničnim statistikama. Diskretno i pod maskom evropske pristojnosti, senke tih susreta polako se pružaju ka institucijama u Srbiji. Kako se ponoć približava, u jednoj bolnici u Vršcu izbijanje naizgled slučajnog požara narušava privid reda i inicira lavinu nekontrolisanih događaja. U metežu nestaje žena čije prisustvo nije trebalo da ostavi trag, dok tišina postaje glasnija od alarma, a pažljivo negovan lanac zataškavanja počinje da pokazuje ozbiljne pukotine. Prekaljeni inspektor Lazar Dimić pokreće rutinsku istragu, ne sluteći mrežu intriga u koju se upliće.

Tokom svega par dana, između Nove godine i Božića, sudbine nedodirljivih i onih koji pokušavaju da pobegnu ili progovore neminovno se prepliću. U svetu gde se vapaj nevinih zaglušuje vatrometom, a raj niče na tuđoj nesreći, dokle sežu demonske delicije?

U romanu VODOPLET Jovanka Beljanski ispisuje snažnu refleksivno iznijansiranu dramu o preživljavanju, dostojanstvu i neočekivanim silama koje oblikuju ljudsku prirodu. VODOPLET kao raskošni mozaik ljudskih karaktera, zapravo je metafora neminovnih životnih tokova koji se ukrštaju između verovanja, zabluda, poniženja i neočekivanog spasenja.

Roman „Bezvremene“ je priča o tri žene. Životne (ne)prilike spojile su ih u potrazi za mestom gde ne postoji vreme - ostrvom Somarej, Norveška. Svaka ima vlastiti razlog.
Keti, piscu, romantičaru, potreban je oporavak od velike, propale ljubavi.
Lauri, gastroenterologu, prognoza oporavka od bolesti nije nimalo optimistična.
Aleks je policajka, kojoj je posao oteo sve slobodno vreme i društveni život.

Da li je Somarej zaista pravo mesto za one koje se grčevito bore da zaustave vreme tamo gde ono ne postoji?
Da li je uopšte iko ikad uhvatio i razumeo vreme?

Aurora Borealis će osvetliti nordijsko nebo i duše ovih žena svojim bojama, ali i predugo čuvane tajne nekih ostrvljana!

Roman „Sjene usnulih duša“ nastao je na inspirisanim, istinitim pričama spojenih u jednu celinu, nadograđenim retoričkom slikovitošću, dijalozima, unutrašnjim previranjima i glasovima žena i muškaraca koji su svoje sudbine živeli u vremenu punom lomova.

U njegovoj srži nalaze se razlozi zbog kojih se nije govorilo o onome o čemu je trebalo govoriti jer time bi se poremetio mir u kući, zbog dobrosusedskih odnosa. U tim strahovima živele su žene koje su ćutale da bi sačuvale dom, porodicu. U njima su pohranjeni snovi koje je gasila i gušila malograđanska sredina, sputana pravilima koja se ne izgovaraju, ali se osećaju kao nevidljivi okovi na koži i u srcu.

Roman govori o zavetima koje su, gotovo bez izuzetka, nosile sve porodice, zavetima o kojima se nikada nije govorilo, a koji su određivali živote generacija.

Govori o strahotama rata koje su porodice trošile iznutra, o ženama i muškarcima ponaosob, o sudbinama koje su pucale poput tankih niti pod teretom vremena.

Pisac ovog polifonog romana prati kroz vreme i prostor dva brata - Vuka i Lava Gorkog - koji se sticajem ratnih okolnosti razdvajaju u vreme svog detinjstva. Vuk ostaje u Beogradu, doć će Lav nastaviti svoj trnoviti put za Zagreb i dalje širom Europe. Sudbina će ih povono sastaviti 30-tak godina kasnije. Jedan će biti sudija, drugi će biti zločinac.

...“onog trena kada čitaoci zakorače u svet romana Gorki, vrata će se otvarati sama od sebe, ali nikako sva odjednom, u čemu i jeste draž otkrivanja. Otvarajući ona poslednja, shvatićete zašto ovaj roman nije saga o porodici Gorki nego saga o nama“, napisala je u svojoj recenziji pesnikinja i književnica dr. Dragica Užareva

Sarajevo, plan grada je emotivna i slojevita mapa sarajevskih ulica, trgova i mahala, sačinjena od ličnih sećanja, porodičnih anegdota, komšijskih priča i gradske istorije. Pripovedač hoda ulicama čija su se imena menjala onoliko puta koliko su se menjale vlasti i ideologije, priseća se odrastanja, likova s kojima se družio ili onih koji su ušli u urbanu legendu. Odlazi nekoliko vekova u prošlost pa se vraća u sadašnjost, sve dok se pred čitaocima ne izgradi Sarajevo koje postoji još samo u njegovim snovima i sećanjima, s kojim se stvarni grad više ne podudara.

Jergović ne piše vodič niti putopis o jednom gradu, ne piše ni memoare, a ni roman u klasičnoj formi. Piše posvetu gradu koji takav više ne postoji, zbirku sećanja u kojoj ima mesta i za sajdžije i za univerzitetske profesore, i za lokalne lude i za lekare – za sve one o kojima zvanična istorija neće zapisati ni retka, a bez kojih te istorije ne bi bilo.

Sarajevo, plan grada je knjiga kakvu bi svaki grad poželeo, ali koju je mogao dobiti samo onaj čiji pisac u njemu više ne živi.