Roman je sublimacija sećanja proživljene tuge, sećanja na sebe, kao male devojčice odbačene i obeležene, osuđene na zatočeništvo u kući majke i očuha, na višegodišnje lutanje i potucanje po tuđim domovima, na boravak u internatu škole, u prihvatilištu u domu za nezbrinutu decu; sebe kao punoletne devojke koja preuzima odgovornost za sebe i svoj život, i dalje sebe u stranoj zemlji…
Priča svedoči o teškoj Jeleninoj sudbini, o nesreći da bude obeležena kao kopile, suvišna, ostavljena, nevoljena, sa večitim tretmanom nižeg bića. Da bude zatočena, terorisana, zlostavljana, oteta. O brojnim iskušenjima i stradanjima iz kojih izlazi kao pobednik, hrabrog srca, buntovna, ranjiva i topla…
O nesreći da ima majku koja rasipa jad i čemer i usitnjava dušu na putu bezdušnosti i nehumanosti prema neželjenom detetu. O ljudskoj zlobi koja bestidno razara život. O pruženim rukama – za osmeh, pažnju, za ljudski dodir.
