Sam po sebi, strah nije uvek dovoljan da bi se ćutalo. I evo me, govorim.
Strah nije uvek dovoljan da bismo se odrekli onoga što nasilno pokušavaju da nam oduzmu. Jer prošlost je promenljiva. Eventualno postoji samo kroz narative sećanja dok ne sklonimo svakog pojedinca koji se bilo čega seća. Kao što će svakog trenutka ućutkati mene. Neki od nas se zaista pod pritiskom straha, straha od kazne i javne sramote, straha za život, odriču svega. Kad kažem svega, mislim i na države u kojima živimo. Kada nestane sećanje, kao poslednji trag znanja o događajima koji su nas oblikovali, nestaćemo mi sami. I, šta ja onda imam da izgubim?
TELO
Svi koji uđete u knjigu Dimitrija Kokanova, pripazite se, čeka vas potresno iznenađenje, utapanje svetog i profanog, infantilnog i visoko konceptualnog, intelektualnog i karnevalskog. Tu je i dendi sa monoklom kome se krive usta i jedan momak iz malog grada koji hoće da se rasprsne u sazvežđu silne lepote koju gleda i oseća. On se plaši vas i vi se njega plašite.
I kad sve to prođete ugledaćete telo, svoje i svačije, bogoliko i prljavo, telo koje je kosmos, telo koje grli svet i zgraža se nad svojom svetom željom. - Milena Marković
