Ja uopšte ne nameravam da posle toliko godina pronađem Lusi i zamolim je da mi se objasni, ne treba mi takav visokoparni rasplet, neka ona ostane tamo gde je otišla, gde god to bilo, želim samo da neobavezno prečešljam ono čega se sećam o njoj ne bih li, možda, shvatio zašto je nema, a možda, što bi mi bilo još draže, istim udarcem uvideo da mi je sama saopštila zašto odlazi, u nadi da će se obelodaniti neki sitan, a presudan detalj koji sam prečuo kada je trebalo da poslušam, zaboravio kada je trebalo da upamtim.
Bojan Savić Ostojić u romanu Lusi oživljava Beograd sa početka dvehiljaditih. Iscrtavajući mapu svojih kretanja kroz velegradske ulice, ali i po uspomenama na godine ljubavnih peripetija, odrastanja i sazrevanja, glavni junak i narator secira nekadašnje prijateljstvo sa devojkom koja je dobila epitete nečeg neuhvatljivog i pokušava da rasvetli enigmu njenog nestanka.
Čim otvorimo prvu stranicu, lagano stupamo u Zoranov i Lusin emocionalni univerzum, u kome studentski domovi i kafići, lokali i parkovi iskrsavaju poput scenografije nesvakidašnje ljubavne priče, odakle pulsira rok muzika, a drugi likovi su tek statisti uz čiju pomoć autor oblikuje jedinstvene situacije, u kojima se smenjuju svakodnevica i nostalgija.
U ovim naizgled nasumičnim flešbekovima Zoran, tražeći Lusi, pokušava da pronađe sebe i odgovori na pitanje: da li zaista poznajemo one koje volimo?
„Lusi je knjiga koja će nas odvesti u mladost i u sve ono što mladost nosi: opijajući zanos beskrajnih mogućnosti, ispreplitanje ljubavi i prijateljstva, izvorni, pulsirajući svijet bez jasnih granica između nas i drugih, svijet pun mašte i neizrecivog – ukratko svijet čuda koji će, a saznaćemo i kako, postati jedan suženiji i ukalupljeniji svijet. Mogli bismo reći da je Lusi roman o načinima kako učimo da volimo, ali i kako učimo o vlastitim i tuđim granicama.“
– Tanja Stupar Trifunović
