Pišući „Slobodu“, s željom da istražim granice mogućeg i nemogućeg, shvatila sam da moj rukopis nije u potpunosti ni roman, ni zbirka priča, a istovremeno jeste i jedno i drugo. Delo počinje izvinjenjem autora čitaocu, koje se već svojim izgledom razlikuje se od ostatka teksta jer je zabeleženo na pisaćoj mašini. To izvinjenje, koje se sastoji iz tri razdvojena poglavlja, deli knjigu na jednake segmente i direktno komunicira s čitaocem, koji će postepeno otkrivati veze između priča i druge tajne jedne čudesne prepiske između dvoje književnika. Autorka se nada da će ova knjiga postići svoj cilj dok briše granice između mašte i stvarnosti, prepliće san i javu, razotkriva magijske svetove koji su kristalno jasni unutrašnjim očima čitaoca i sasvim neshvatljivi svakodnevnoj logici, slično Kafkinom „Procesu“, kojim je inspirisana.
