THE KEEP

Posle devet godina, konačno je pred čitalačkom publikom nova knjiga jednog od naših najznačajnijih savremenih pesnika. Poezija ispisana na stranicama ove knjige izrasta iz promišljanja o ljudskom postojanju, oblikujući se kao suptilno preispitivanje granica između sopstva i sveta. Kroz tri zaokružena ciklusa – „Pogled kroz prozor“, „Jezik što tinja“ i „Muzika senki“ – Vojislav Karanović nastavlja da gradi poetiku tihe refleksije u kojoj se spoljašnji svet, prelamajući se kroz unutarnje iskustvo lirskog subjekta, pretače u duševne pejzaže. Tako predmeti iz naše svakodnevice i obični trenuci dobijaju gotovo mitsku dimenziju, podsećajući nas na to da je umetnost posmatranja ujedno i čin najdubljeg samospoznanja. Središnji tok knjige posvećen je samoj suštini pevanja – jeziku koji tinja pod naslagama ćutanja i pokušaju da se neiskazivo uhvati u mrežu reči. Pesnik sa samo njemu svojstvenom estetskom merom pristupa poeziji kao neobičnoj svetlosti koja ima snagu da preobrazi materijalni svet u živi prostor pesme. U svom završnom akordu, zbirka se pretvara u suptilnu partituru senki, uspavanki i tihih susreta. Upravo tu, poezija nastaje, uprkos svemu, podsećajući nas na drevnu, gotovo zaboravljenu istinu o alhemiji jezika – da je sasvim moguće od reči sazdati duhovni dom.


O autoru:

Vojislav Karanović rođen je 1. januara 1961. godine u Subotici. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radio je kao urednik u Radio-televiziji Srbije (RTS). Piše poeziju, eseje i radio-drame. Njegove pesme prevedene su na više jezika. Zastupljen je u brojnim domaćim i inostranim antologijama poezije. Živi u Beogradu. Objavio je knjige pesama: „Tastatura“ (1986), „Zapisnik sa buđenja“ (1989), „Živa rešetka“ (1991), „Strmi prizori“ (1994), „Sin zemlje“ (2000), „Svetlost u naletu“ (2003), „Dah stvari“ (izabrane pesme, 2005), „Naše nebo (2007), „Unutrašnji čovek“ (2011), „Poezija nastaje: izabrane pesme“ („Poetry originating: selected poems: bilingual edition“, 2014), „Izbrisani tragovi“ (2017), „Zagrljaj u kome nema nikoga“ (izabrane pesme, 2020), kao i knjigu eseja „Oslobađanje anđela“ (2013). Za svoju poeziju dobio je nagrade: „Pečat varoši sremskokarlovačke“, „Branko Ćopić“, „Branko Miljković“, Zlatni suncokret“, „Meša Selimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Đura Jakšić“, „Vasko Popa“, „Lenkin prsten“, „Jovan Jovanović Zmaj“, „Desanka Maksimović“ i međunarodne nagrade „Tudor Argezi“ i „Nadži Naman“.

„Vreme smrti“ je delo izuzetne snage, koje svedoči o tome gde je srpski narod zakoračio u 20. vek i kroz kakve je strahote i iskušenja prošao do njegovog kraja. Ovaj veliki roman predstavlja svojevrsni spomenik srpskom narodu stradalom u Velikom ratu, ali i snažno svedočanstvo o vremenu u kojem su se preplitale istorijske okolnosti, lične sudbine, ljubav, patnja, hrabrost i žrtva.

Knjiga I: Prerovo ide u rat
Prvi deo romana uvodi čitaoca u događaje koji su prethodili Prvom svetskom ratu, politička i vojna previranja u Evropi, kao i atmosferu koja je vladala u Srbiji uoči i nakon austrougarske objave rata. Kroz priču o porodici Katić iz Prerova, jednoj od centralnih porodica romana, Dobrica Ćosić prepliće privatne sudbine sa velikim istorijskim događajima. Mala Srbija, smeštena u središtu Balkana, suočava se sa ratnim vihorom koji će zauvek promeniti živote njenih stanovnika i ostaviti dubok trag u njenoj istoriji.

Knjiga II: Suvoborska bitka
Radnja drugog dela odvija se tokom 1914. godine, u vreme jedne od najvažnijih bitaka Velikog rata na srpskom ratištu. Suočena sa brojčano nadmoćnijim i bolje naoružanim neprijateljem, srpska vojska zapada u težak položaj i primorana je na povlačenje sa Suvoborskog fronta. General Živojin Mišić, komandant Prve armije, suprotstavlja se Vrhovnoj komandi i Prestolonasledniku, smatrajući da povlačenje treba iskoristiti za pregrupisavanje i pripremu odlučujućeg protivnapada. Ishod Kolubarske bitke, jednog od najvećih vojnih podviga srpske vojske, ostaje neizvestan sve do samog završetka.

Knjiga III: Valjevska bolnica
Treći deo romana donosi jednu od najupečatljivijih i najpotresnijih slika ratnog stradanja. U središtu priče nalazi se Valjevska bolnica, mesto koje postaje simbol požrtvovanosti, humanosti, ali i stravične patnje tokom Prvog svetskog rata. U njoj se susreću ranjeni i bolesni vojnici, izbeglice i zarobljenici, dok epidemija pegavog tifusa dodatno produbljuje već tešku ratnu tragediju. U tom prostoru, u kojem se svakodnevno suočavaju život i smrt, odvijaju se i neke od najpotresnijih ljubavnih priča srpske književnosti.

Knjiga IV: Izlazak
Završni deo romana predstavlja kulminaciju kolektivne tragedije srpskog naroda. Kroz priču o herojskoj odbrani i padu Beograda, razočaranju u saveznike i velikom povlačenju preko Albanije, Ćosić prikazuje jedan od najdramatičnijih egzodusa u srpskoj istoriji. Povlačenje preko surovih albanskih planina postaje simbol stradanja, izdržljivosti i vere u opstanak.

Kada je sve bilo izgubljeno, ostali su samo nada i vera da će se jednog dana vratiti u svoju otadžbinu.

Ontološki pacijent rekonstituiše važne teme vere, tradicije i zavičajne kulture, kontekstualizovane u dva vremenska i tematska toka. U fokusu romana je poniranje u retrospekciju i kontemplaciju kroz dva paralelna zapleta razdvojena istorijom i kulturom, a spojena kolektivnim tradicijskim pamćenjem i individualnim traumama.

Junaci uspostavljaju jasnu vezu između „sadašnjeg“ iskaza i „prethodnog“ iskustva, ali pripovedanje o urbanom životu sadašnjeg trenutka i suočavanje sa dramatičnom prošlošću nije svedeno na ispovedanje: tekst stupa u žanrovske prostore eseja, obeležene koliko lirskom refleksijom, toliko i angažovanom, kritičkom analizom ličnog doživljaja sveta i kolektivne percepcije fenomena otuđenja, zbližavanja i ponovnog pohoda tradicijskim principima. - Vladislava Gordić Petković

Mladen Jakovljević je rođen 1 975. Godine u Novom Sadu, gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao engleski jezik i književnost, stekao akademsko zvanje magistra književnih nauka i odbranio doktorsku disertaciju. Redovni je profesor na Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, gde predaje englesku i američku književnost. Preveo je engleski srednjovekovni viteški roman u stihu Ser Gavejn i Zeleni vitez i pesmu Ser Orfeo, kao i više značajnih dela Filipa K. Dika (Valis, Prodor božanskog, Povratak Timotija Arčera, Čovek u Visokom dvorcu, Tamno skeniranje, Sanjaju li androidi električne ovce?), Ursule K. Le Gvin (Rokanonov svet, Priče iz Zemljomorja, Lišeni svega) i Rodžera Zelaznija (Vremetron). Objavio je četiri romana: Vrata sumraka (2014), Izbledele duše (2019), Kad se vratim (2021) i Ontološki pacijent (2026).

U Savićevom romanu osećaj klaustrofobije jeste i stanje bića i gibanje duha, i ustrojstvo duše pojedinca i univerzalna zebnja pred budućnošću i poretkom čiji su temelji uzdrmani. Autor majstorski koristi prostor kao ogledalo unutrašnjeg stanja likova, stvarajući atmosferu koja je istovremeno intimna i univerzalna. Kao beskompromisan roman koji ne nudi laka rešenja, Klaustrofobija je priča o čoveku koji pokušava da „proguta neograđeni svijet” dok mu se sopstveni zidovi neumitno približavaju.
Žaneta Đukić Perišić

Na ex-Yu prostorima Orfej se u književnosti malo pominje.

O njemu je pisao Branko Miljković, ali malo, više je pisao o Euridiki, njegovoj ženi, koja je nakon vjenčanja od ujeda zmije umrla. Važno je istaći da se, Dobrilo Pavić, usudio da napiše impozantno lirsko-epsko delo o Orfeju. Naslovio ga je "Orfejeva kob". Ispevano je u prvom licu i u njemu se prepliću filozofski, lirski, epski i zagonetni svjetovi poezije. Te dubine karakterišu poemu kao posebnu vrstu poezije nastalu u doba romantizma. Poput engleskog pjesnika Bajrona, koji se smatra začetnikom pisanja ovakve vrste poezije, Pavić kompoziciju poeme zasniva na fabuli, a ta fabula upravo čini glavni tok cele poeme.

U poemi Pavić katkad napušta epiku, ali samo delimično, ne udaljavajući se od nje. Kao iskusni pesnik vešto je obogaćuje čini razmišljanjima, viđenjima, emocijama, te tako (dajući joj svoju dušu) poemu dopadljivijom, toplijom i u poetskom smislu bogatijom, jačom i u svim elementima kvalitetnijom.

Ono što ovu poemu čini posebnom je i to što se u Pavićevom razvijanju fabule Orfej ne tretira kao mitsko biće, iako se u nekim drevnim tekstovima Apolon i jedna od Muza pominju kao njegovi roditelji. Pavić ga u knjizi "Orfejeva kob" ne doživljava kao mitskog pesnika, kao mitskog muzičara, već stihovima o njemu stvara sliku stvarnog ovozemaljskog bića, od istog sastava kao što je svaki Zemljanin.

Toma Zeković novinar je i autor koji beleži neobične i često prećutane priče sa margine stvarnosti. U svom književnom prvencu donosi psihološki i istorijski triler nadahnut jednom stvarnom životnom sudbinom - priču u kojoj se granica između istine i izmaštanog polako briše.

Duge li noći kad san neće na oči, kaže Radovan Lazarević, autor knjige „Noćni putnik“. Šta čovek da radi sam, u tišini, sem da krene na putovanje kroz sopstveni život?
Tako se i Lazarević vraća uspomenama koje se nižu poput kadrova iz jednog burnog vremena. Lična sećanja i porodične priče prepliću se sa slikom zemlje koja se nepovratno menja – od 8. sednice CK SK Srbije, raspada SFRJ do Srbije danas – i ulogom najveće nekad jugoslovenske a sad srpske novinske kuće „Politika“ u tom procesu.

Kao dugogodišnji novinar i rukovodilac u „Politici“, autor je mnogim događajima prisustvovao iz neposredne blizine, te njegova knjiga „Noćni putnik“ vodi čitaoca kroz svet u kojem se privatno i javno neprestano dodiruju. Dok noć odmiče, postaje jasno da se prošlost ne može promeniti, ali možda se može razumeti…  Možda.

„Gde je Tamo gde sam bio pre no što sam začet?“ Pisac 29 romana, Svetozar Vlajković, u 30. postavlja pitanje koje je čitavog života odlagao: pitanje Nebeske otadžbine. „Tamo“ je roman-meditacija u kome se autobiografija – od majčinog teškog porođaja i kancelarija punih ogovaranja do zrelih godina – prepliće sa traganjem za onim što prethodi rođenju i nadživljava smrt, u dijalogu sa Svetim pismom i Antonijem Velikim. Ispovedna, mudra i nepretenciozna proza o najvećoj tajni.

„U ravnici prostor je beskonačan. I vreme je beskonačno. Kao i ljudska dobrota, zloba i glupost.“ Kada Anđa napusti veliki Glavni grad i doseli se u malo mesto na severu Bačke, glavni junak knjige postaje sama ravnica – vojvođanska nizina sa jezerom, labudovima i sporim jutrima u kojima se život najbolje vidi. Iz tog krajolika izrasta mozaik priča o Anđinim novim susedima: o Silviji koja tuđoj nemoći nosi lubenice iako bi njoj samoj pomoć dobro došla, o Lazi i njegovim ružama, o baka Mari, Ibolji i Pišti koji je „jeo kolače do poslednjeg dana“. Slađana Milošević, autorka koncepta „SMisao“ nastalog posle studija logoterapije, piše o smislu koji se krije u sitnicama – toplo, duhovito i bez patetike. Ravničarski bluz: muzika malih života koji, kad se saberu, ispadnu veliki.

Drugi deo kultne epske trilogije Kosingas.

U Bezdanju, nastavku velike i krajnje neizvesne avanture, otvara se fascinantan svet u kome se hrišćanski vitezovi, drevni bogovi i junaci iz narodnog predanja okupljaju pred nadolazećim Dobom vatre. Ad se svim silama sprema da provali na površinu, a Kraljević Marko pokušava da prihvati ono od čega strepi svaki heroj: da slava nije dar već breme i da se ono što je predskazano ispunjava pre svega krvlju, bolom i čvrstom odlukom da se ne skrene sa pravedničkog puta.

Posle bespoštedne bitke za Jastrebinu, dvojica odabranih — Kosingas i Kraljević — kreću putem koji vodi sve dublje u tamu starih predanja. Dok Hromi Daba okuplja podanike za poslednji, razorni udar na ljudski rod, u njegove ruke nikako ne smeju pasti ni Almanah, koji ima moć da mrtve vrati među žive, ni sveti kamen sa urezanim Drvetom sveta.

Od Jastrepca do Uomulja, kroz vilinske staze, zaboravljena svetilišta, močvare, pećine i podzemne bezdane, Gavrilo i Marko susreću jeziva i ubitačna bića iz najdubljih slojeva srpske mitologije: psoglave, vodenjake, divljane, veštice, zmajeve i stare bogove čija moć još nije potpuno iščilela.

Ali najveća opasnost ne preti im samo od čeljusti brojnih nemani i njihove moćne snage, već od saznanja da ih svaki naredni korak vodi ka sudbini — onoj koja se ne može pobeći, izmeniti niti umilostiviti.

„Iz pepela i senki zaboravljenih legendi, budeći demone i junake iz mraka naših predanja, Aleksandar Tešić je stvorio nove univerzume — divlje, surove i opasno stvarne. On otvara mitske svetove kao drevna vrata iza kojih još odjekuju koraci bogova i ratnika. U njegovim pričama mit nije uspomena već sila koja diše ispod kože ovog sveta.“ — Branislav Janković, pisac

„Kao pred kišu” je roman o preživljavanju u institucionalnom vakuumu, o tome kako
sistem zakazuje onda kada je najpotrebniji, ali pre svega – to je svedočanstvo o
neuništivoj snazi jedne žene koja odbija da bude slomljena. Roman koji nas podseća
koliko je, usred mraka i tornada, dragocena i lekovita svaka „lepa reč”.

Vujmar piše oštro, realistično i bez patetike, ali sa neverovatnim smislom za gorki,
odbrambeni humor. Njen stil uspeva da prenese onu prepoznatljivu, tešku atmosferu
pred oluju – onaj trenutak kada vreli letnji dan pritisne disanje, a vi sa strepnjom i
nadom čekate vetar koji donosi pročišćenje.

Radnja romana smeštena je u okupirani Beograd za vreme Drugog svetskog rata, grad u kome se život povukao pod krovove, na tavne i u skrovišta, daleko od pogleda racija, crnih uniformi i zloslutnog metalnog slova na kapama. Ispod tih krovova kriju se oni kojima je goli opstanak postao najveća želja, a najobičnije stvari: čaša vode, kupanje, parče hleba prosleđeno kroz prorez u dasci kao čin hrabrosti i prkosa.

U središtu priče je Eli, devojka sa žutom zvezdom, koju u svom tavanu skriva školski drug Mikan, i niz sudbina koje se prepliću duž velikog rečnog keja, gde se nalaze ribarnice i rabadžije, kafane i splav-restorani, prodavačice cveća, „žene za zabavu“, domari i pozornici, okupatorski i italijanski oficiri, uz putujući cirkus čiji vlasnik, spretnošću i snalažljivošću, do poslednjeg časa pokušava da spase one koji su mu povereni. Grbić gradi široku, višeglasnu sliku grada u kojem se solidarnost i izdaja, nežnost i strah, ludost i dostojanstvo sudaraju na svakom koraku, a ljudi različitih vere, porekla i zanata bivaju naterani da dele isti kotao.

To je roman o skrovištima zidanim iza leđa starog ormana, ali i onim unutrašnjim, u koje se čovek povlači da bi sačuvao sebe i svoje ime. Kroz mrak tavanâ i galamu keja provlači se pitanje identiteta: šta ostaje od imena kada ga, da bi se preživelo, moramo zameniti tuđim. Uprkos težini teme, pripovedanje je prožeto toplinom, živim dijalogom i gorkim humorom.