SRODNICI

Hteo sam samo da bude uredno i sređeno sve što sam slušao i sve o čemu smo pričali i ono što sam video.

Dugo očekivan nastavak romana 11:12 i zasebna priča o mržnji, ljubavi i istini, koja, iako duboko zaroni, onog trenutka kad ispliva, sve što dotakne pretvara u sećanja.

Bilo je to mirno veče za Marinu, policijsku profajlerku i njenog partnera Vladimira, inspektora, sve dok telefonski poziv u tri ujutru nije promenio tok njihovih života. Na izlazu iz Beograda pronađena je njihova prijateljica, slavna književnica Strela Blaj - teško ranjena.

Dok Strela vodi borbu između života i smrti, potraga za napadačem pretvara se u opsesiju. Dokazi su pažljivo sakriveni, svaki trag samo je slepa ulica, a svaka istina - laž. Marina i Vladimir shvataju da neke tajne ne pripadaju samo jednom životu - one se prenose kroz generacije, vezane nevidljivim nitima, nalik pupčanoj vrpci satkanoj od potisnutih trauma, laži, krivice i ljubavi.

I dok vreme ističe, jedno pitanje odzvanja:

Ko želi da Strela Blaj zauvek zać

„Borisa Dežulovića publika u našim krajevima skoro već četrdeset godina poznaje kao satiričara, humorista i pamfletista u nekom boljem smislu te riječi, kao anarhoidnog političkog analitičara i kao pjesnika mučilišta u splitskoj Lori 1991. Istovremeno, međutim, isti je Dežulović melankolični i mračni pisac srednjoeuropske provincije s kraja devetnaestog stoljeća, te vremena kada se u Njemačkoj rađao nacionalsocijalizam. Jedna opsesivna tema obilježava oba romana tog drugog Dežulovića, Christkind i Tko je taj čovjek?: Što se trebalo dogoditi da se izbjegne nastanak demona? Smisao tog pitanja nije u ispisivanju bolje, makar i alternativne prošlosti, niti u eskapizmu alternativnih historija. Smisao je u moralnoj odgovornosti, u nastojanju da ostanemo odgovorni. Ono što će čitatelja zasigurno opčiniti u ovom romanu jest njegova gotovo zastrašujuća autentičnost i uvjerljivost. Doista, pisac je, ili taj famozni pripovjedni subjekt, prisutan na licu mjesta. On je u vremenu, pa čak i u jeziku događaja. Ovo je veliki njemački roman, koji je napisao jedan europski autsajder, hrvatski vinar-amater, kućedomaćin iz dalmatinskog seoca Piska. Roman-bomba, koja nas budi iz dogmatskog drijemeža.“
– Miljenko Jergović

„Nije sasvim sigurno da li ove redove pišem ja, S. B. – istorija će o tome dati poslednju reč – sa Dežulovićem se nikad ne zna ko mu piše predgovore i blurbove. Pre neku godinu sam, recimo, pročitao neobično blagonaklon predgovor Borinoj knjizi Summa atheologiae iz pera jednog vatikanskog uglednika, da bih posle nekoliko meseci saznao da ga je napisao lično Dežulović, ali tako da je zvučao u dlaku kao da ga je napisao vatikanski monsinjor. I roman koji na način starinski preporučujem čitaocima zvuči kao da ga je napisao Dežulović, što znači da ga obavezno valja pročitati.“
– Svetislav Basara

Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti Nade Dušanić jeste istorijski roman snažne dokumentarne podloge, koji se oslanja na stvarne ličnosti, događaje i dokumentarnu građu iz vremena Drugog svetskog rata. Već podnaslovom Grobnica za Borisa Davidoviča na ženski način roman uspostavlja dijalog sa Kišovom poetikom ali iz sopstvene, autentične perspektive. U središtu su sudbine pojedinca suočenih s nasiljem istorije, zlom totalitarizma i pitanjem lične odgovornosti. Spajanjem faktografije, pripovedne sugestivnosti i refleksivnih deonica autorka gradi slojevitu i uznemirijuću prozu o strahu, otporu, žrtvi i očuvanju ljudskosti.

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

U sivoj beogradskoj zgradi u ulici Veljka Petrovića 145, šest života teče uporedo, odvojeno tankim zidovima i još tanjom linijom između izolacije i pripadanja. Šestoro junaka dele zidove ali ne i stvarnost. Spaja ih jedino lift u kome se ćuti. Svako od njih je zarobljenik sopstvene tišine – one koja štiti i ujedno guši.

Ali tišina ima svoje pukotine.

Kroz mesece koje pratimo – od januara do decembra 2025. – sitni trenuci počinju da probijaju zidove. Razgovor na klupi. Savet u hodniku. Slučajan dodir nakon pet meseci digitalne komunikacije. Pismo koje se konačno šalje. Violina koja ponovo svira. Majka koja konačno ne zove sina samo utorkom i četvrtkom.

U romanu Na ivici tišine istražuju se najsuptilniji oblici moderne usamljenosti – one koja ne nastaje iz fizičke izolacije već iz nemoći da se premosti jaz između sebe i drugih, čak i kada su drugi nadohvat ruke. Kroz poetičan i višeslojni narativ, prekidan zapažanjima nadzorne kamere koja sve vidi ali ništa ne razume, gradi se mozaik savremenog grada gde je pripadanje postalo najređa roba i neprocenjiva dragocenost.

Ovo nije priča o velikim preokretima već o malim, nežnim kretanjima jednih ka drugima. Ovo je priča o pobedi ljudskosti.

Knjiga kao spoj duhovnog iskustva, unutrašnje transformacije i svakodnevnog života, podsećajući da je pravo podmlađivanje proces buđenja svesti i povratka sopstvenoj suštini.
Karakteristike magičnog realizma u novoj knjizi „Put podmlađivanja duha i tela sa Teslom’’, jednog vida „bajkovitosti“ kojima se Tanja služi, jesu: vrednovanje neformulaičnih početaka, igrivost, ludizam, upotreba intertekstualnih i autoreferencijalnih iskaza. Uz to koristi tehniku postmodernističkog obeležja kojom se ne postavlja granica između stvarnog i nestvarnog, a sa kojom na originalan način oblikuje svoje književno delo, recepcijski privlačnu književnu formu, uvodeći u svoje naracijsko tkivo brojne promene i odmake od klasične bajkovite književnosti. Ono što je takođe jedna od najvažnijih stavki jeste činjenica da u ovoj knjizi, u kojoj dominira susret i preplitanje stvarnosti i mašte, autorka interpolira lik Nikole Tesle, stavljajući ga u suodnos sa stvarnim likom.

U alegrijskom i istorijskom rakursu, moderna literatura i počinje višeznačnim preseljenjem u (vele)grad. Ako možemo da kondenzujemo dugačak i kompleksan proces naglašavanjem dramatične razlike, odnosno razlike dramatičnosti: modernost se zasniva na topografskoj i imaginarnoj tranziciji – uzmimo samo jedan, vrlo aktuelni primjer – na prelasku iz raskošnih, spektakularnih jorkširskihpustopoljina iz Orkanskih visova, u opskurni, tajnoviti i melanholični pejzaž Baudelairevog Pariza. Da bi se odigrala nova predstava, scenografija se mora prepraviti i rekolorizovati. Prirodu menja artificijelnost, tradiciju inovacija i destrukcija, vitalnost prelazi u splin, melodrama u seksualnu dekadenciju. Ali, najvažnije, mijenja se samo ustrojstvo (literarne) metafore, jer grad i jeste oličenje lavirinta, zbog čega moderni tekst – kroz razlaganje mimeze – i jeste eksperimentalan, digresivan, esejistički i često odbija da ponudi pripovjedne closure. Brankovićeva Podgorička trilogija za crnogorsku književnost obavlja tu metaforičku transformaciju gdje (dis)lokacija utiče na samu formu (autorskog) pisma. Za Brkovića u Trilogiji, junak je uvijek narator, i obrnuto.
Aleksandar Bečanović
Iz predgovora

Na početku dvadeset prvog veka pripovedačica, profesorka srpskog jezika i književnosti, pokušava da sastavi krhke delove istinite priče o životu svoje kćerke Itane koja je skupo platila toksično vezivanje za opasnog partnera. Majčin glas je iskren i u isti mah ispovedan ali lišen patetike. U najboljem izdanju Igora Marojevića, upravo narativna suzdržanost čini tragediju krajnje uverljivom i upečatljivom.
Kroz ispovest pripovedačice, pred čitaocem se otkriva sudbina mlade žene čija lepota, ranjivost, nemir i sklonost rizičnim izborima postaju simbol čitave generacije koja je sazrevala devedesetih godina. Tako "Majko, pusti me da idem" nije samo priča o porodici obeleženoj jednom tragedijom koja menja sve, već i slikovito i analitično svedočanstvo o vremenu u kojem su se lična stradanja preplitala s velikim istorijskim lomovima i kriminalom koji nije bio samo nekažnjen nego i društveno podstican.
Snažan, emotian i duboko ljudski, ovaj roman postavlja teška pitanja o odgovornosti, ljubavi i granicama roditeljske brige i podseća da ponekad najteža stvar koju roditelj može da učini, ili ne učini, jeste da - pusti.

Ovaj roman najavljuje povratak iskonske, paganske, slovenske strave koja je i egzistencijalna i fundamentalna.“

Đorđe Kadijević

Zabačeno, opustelo selo Špaj u brdima jugoistočne Srbije. Kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine? Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice.

Ovo četvrto izdanje Zavodnika ujedno je i prvi tom Ognjanovićevih Sabranih dela koje će Orfelin izdavati u narednim godinama.

Beograd, leto 1939. Dok se nad Evropom nadvijaju senke rata, jedan zločin potresa prestonicu.


Ugledni industrijalac Božin Bojović pronađen je mrtav u podrumu svoje kuće, u nedovršenom skloništu koje je trebalo da ga zaštiti od opasnosti spoljnog sveta.
Umesto sigurnosti, ono postaje mesto njegove smrti. Tragovi su oskudni, motiv nejasan, a ubica kao da je nestao bez traga.

Istragu preuzima Krsta Pavlović, islednik poznat po oštrom umu i upornosti da odgovore pronađe tamo gde ih drugi ne traže. Ono što na prvi pogled izgleda kao zločin iz koristoljublja ubrzo otkriva mnogo složeniju sliku. Iza ugledne fasade kriju se porodične razmirice, neizgovorene ambicije, tajne veze, stari sukobi i računi koji nikada nisu izmireni.

Kako istraga odmiče, broj osumnjičenih se smanjuje, ali opasnost raste. Postaje jasno da ubica ne pokušava samo da prikrije tragove — on vodi sopstvenu igru, korak ispred policije, odlučan da sačuva tajnu po svaku cenu.


U gradu koji živi između nemirne sadašnjosti i neizvesne budućnosti, istina postaje najopasniji plen.

Napet i atmosferičan, ovaj roman vodi čitaoca kroz mračne ulice predratnog Beograda, gde svaka tajna ima svoju cenu, a svako lice može da krije lice ubice.

„Aveljov ožiljak” kolažno je prozno štivo. Struktuiran je filmski: smenjuju se u njemu kadrovi i rezovi. Ne ostavlja – to nipošto – čitaoce ravnodušnim. Rešeta ih ožiljcima. Oštra je proza koja ide ivicom žileta i sama pritom žilet postaje. Kao što je prvi, i jedini, Jankovićev roman, roman koji to nije, ovaj prvi, zajednički, roman Jankovića i Jevrića, tobože odbija da bude napisan. Tim odbijanjem, u inat, uz nos, i čitaocima i autorima i sebi samom, on se i piše. On, zapravo, roman u pravom smislu reči i nije, ali ne postoji taj pravi smisao reči koji bi mogao precizno izvagati šta pravi roman jeste a šta to ne može biti. Svaki pravi roman roman je po sebi. Donosi svoja pravila i njegova uspešnost se jedino uspešno može proceniti proverom da li su ta pravila, koliko i kako, ispoštovana.
„Aveljov ožiljak”, u kojem se piše i o tome kako se ovaj roman piše, osobena je kombinacija humora i tragike. Na prvi pogled, Miloš Janković je zadužen za prvo, a Nebojša Jevrić za drugo. No, i jedan i drugi pisac se protežu preko svog gubera ne dozvoljavajući mu da ih porobi.
Dušan Stojković

Od autorke romana Moja ljubav Nikola Tesla i Zmajeva žena stiže snažna istorijska priča o hrabros
ti, predanosti i žrtvi koja prevazilazi granice jednog života.

Godina je 1915. Srbija je razorena ratom i pogođena epidemijom tifusa. U srcu tog haosa, doktorka Elizabet Makbin Ros posvećuje svoj život onima kojima je pomoć najpotrebnija, ostajući uz srpski narod do samog kraja, iako je mogla da ode bilo gde.

Dok se bori na frontu ljudske patnje, u mislima piše pisma Nadeždi Petrović, koja se u isto vreme nalazi u paklu valjevske bolnice. Kroz te unutrašnje zapise otkriva se i šira priča njenog života — putovanje koje je vodi od Tejna i Londona, preko divljih škotskih ostrva, do dalekih persijskih predela i susreta sa nomadskim plemenom Bahtijari.


Na tom putu, Elizabet stiže do Niša i Kragujevca, svesna da povratak možda nikada neće dočekati. Ipak, ostaje verna svom pozivu, spremna da položi život ne tražeći ništa zauzvrat osim da ublaži tuđu patnju.


Ovo je potresna i nadahnjujuća istorijska pripovest o neustrašivosti, posvećenosti i snazi jedne žene koja je živela bez zadrške — vođena saosećanjem koje prevazilazi granice vremena i mesta.