Kroz lik glavne junakinje Manje Ivana Rokvić pomalo na neokaporovski, pomalo na neoselenićki način opisuje svoj rodni Beograd, koji neizmerno voli. Nikada joj nije dosta njegove istorije, mirisa i prizora, ali Beograd 2001. godine pun je suprotnosti – bogatstvo buja naspram bede, ljubav opstaje i pored netolerancije, radoznali um bolno se sudara sa ispraznim dokazivanjem. Ipak, Manja ima snage da, zatvorena i čvrsta, blista kraj čoveka kojeg ne voli, dok je plaha, ranjiva i oprezna pred mogućom srećom i iskrenom ljubavlju. Kada se toj sreći konačno bude prepustila, shvatiće da je kroz vrata njene budućnosti nepozvana ušla i prošlost. Tresak tih vrata nemilosrdno će je podsetiti šta je Beograd video i preživeo u godinama posle oslobođenja 1944. i kasnije: pobedu je pratila smrt, obnovu države poniženje, dok su se jedni uzdizali, drugi su istrebljivani. Ali Beograd je opstao. Kao i uvek! Manja će pak morati da ponese breme za koje nije ni mislila da ga živ čovek može poneti…
