DOMAĆI ROMAN

Nagrada Isidora Sekulić

Poslednji argonaut je živ, zanimljiv i uzbudljiv antropološki triler. - Petar Pijanović

U romanu Poslednji argonaut, u polifoniji sudbina, vremena, ideja, u vavilonskoj vrevi jezika, glasova, melodija, krika, tepanja, pokazana je sva nakaznost i lepota sveta. Onaj ko putujeka Itaki, kao Odisej, misli da je, videvši Troju, video sve. Potraga za Zlatnim runom je putovanje u suprotnom smeru. Argonauti idu ka neviđenom i slućenom. Duboko veruju da je njihova iluzija stvarnija od stvarnosti. Konstantin Kon, pisac i pripovedač u Poslednjem argonautu krenuo je njihovim tragom. - Ana Stišović Milovanović

Gatalica u Poslednjem argonautu evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast i naš život. - Jovan Zivlak

Poslednji argonaut je autobiografski roman. To je unutrašnja, intimna, moguća i sanjana biografija duše, mašte, biografija snova. Autor ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena kroz niz sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. - Velibor Žitarević

Roman Aleksandra Gatalice Nevidljivi alegorijska je pripovest o istoriji moderne umetnosti oblikovana u posebno teškom trenutku kada je svet zahvatio rat. Ni danas nije razjašnjena sudbina moderne umetnosti, kao ni to da ona nešto govori i o savremenom čoveku, što je posebno teško prihvatiti. Gatalica u romanu postavlja pitanje kako je posle prve izložbe impresionista 1874. došlo do tako neočekivanog razvoja modernog slikarstva koje je dočekano sa prezirom i ismevanjem. Nevidljivi se razvija kao pravi bildungsroman o karakterima koji od malih igrača epohe postaju kontrolori istorijskog toka umetnosti.

Roman Nevidljivi napisan je u 33 pisma koja dr Dimitrije Gerasimović Gerasim iz bolesničke postelje, počev od 1953. godine, šalje svom mladom prijatelju u Čikago i u kojima otkriva svoju ulogu u najvećoj umetničkoj zaveri veka.

To nisu uobičajeni tragovi prepiske, već epistole koje obuhvataju opis epohe, događaja, razmišljanja i, naravno, grade snažan romaneskni zaplet. Na srpskom jeziku tako se pojavio roman u pismima u kojem su pored fikcionalnih karaktera, junaci i Mark Šagal, Andre Deren, Pablo Pikaso, Salvador Dali... Tako se u Nevidljivima već začeo onaj dijalog sa umetnicima koji je Gatalica u Velikom ratu nastavio sa Gijomom Apolinerom, Žanom Koktoom, Fužitom, Manom Rejom, Kiki sa Monparnasa...

Pandemija je. Die Pandemie, ovako izgovaraju ovu strašnu reč u Nemačkoj. La pandémie, kažu je na francuskom. Kroz prozor gledam proleće. To je prvo čega se sećam u živim slikama na početku ovih smutnih i zbunjujućih događaja. Proleće ne zna za epidemiju, a ona ipak pokreće mračne tokove lјudskog taloga. Šezdeset dana jedem ostatke iz konzervi, mrvice hleba i proklijali krompir. Problem dvojnika jeste to što i jesu i nisu mi, a naš – što i jesmo i nismo oni. Svi smo tu polutani, a niko celina. Ne pomažu tu mnogo istočnjačke mudrosti o celom iz više organskih delova, niti zapadnjačke ideje o mašini kojoj svi delovi rade kao skladna celina, koja postiže, samohodno, sve veću i veću brzinu u odnosu na nezainteresovan krajolik kroz koji juri.Svi smo mi izbeglice, svi smo mi antikomunisti. Nekom je antikomunizam kao šajkača s kokardom, pa se s njom na glavi pojavlјuje na svakom srpskom veselјu i u kolo hvata; drugom je antikomunizam kao loša krvna slika, koja uporno pokazuje pad crvenih krvnih zrnaca, ma koja terapija da se preduzima.Svi smo mi ubogi slepci. Kako ćemo mi iz našeg lazareta za leprozne da podignemo Beograd. Svi smo mi groblјe, svi do poslednjeg smo palančani sveta…Svi smo se lišili lažnih nada – osim jedne. Nadali smo se, ludo, da će naši dvojnici umreti što pre, jer su nasledili naša načeta tela i olupine naših ideja u glavi, te da ćemo mi onda dobiti priliku da se iznova predstavimo svojoj deci.

Doktor Petini zaista pobuđuje režnjeve belih moždanih ćelija u kojima je zapamćeno sve što je ikad bilo i ikad se zbilo. Ali istraživanja još idu više šumom nego drumom, te svi mi nalikujemo opitnim kunićima koji su pristali da s njim sklope ugovor zbog radoznalosti, samoće ili lude nade da će u nekoj od istorija, kao zalutalu decu, pronaći i svoje bližnje i zaista moći da ih dodirnu. Putnici se, dobri gospodine, otiskuju u neko od svojih potpunih sećanja na povesno vreme. Otvaraju ga kao policu biblioteke. Ali, ova knjižnica ima i mračnu stranu.

Niko ne zna kuda će otputovati, koliko će na putu provesti i, što je najvažnije: niko ne zna s kakvim će se opasnostima suočiti. Jer, izvinite ako vas to vređa, potpuna slika jednog prostor-doba nije neka od maštarija vas literata, već život sâm, u kojem ima i ubica, i secikesa, i dželata, da, i bolesti, stradanja, i tek ponegde, tako malo, sasvim malo sreće. Zbog to malo sreće svi smo pristali da se otisnemo na neko od putovanja. Pa i ja.
(Juzef Kasper protagonisti romana Poslednji argonaut)