DOMAĆI ROMAN

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade

Jednog majskog jutra 2020. godine bečka policija je zakucala na vrata stana mladog psihijatra Pavla Marića. Optužen za trovanje kolega u Centralnoj bolnici, Pavle će se naći u pravosudnom limbu. Posle sedamdeset dana koje provodi u istražnom zatvoru sudski proces se nastavlja dok se pred čitaocem odmotava klupko neslućenih manipulativnih niti koje su Pavla učinile nevinom žrtvom u rukama više sile.

Dragan Velikić maestralno slika portret evropskog ustrojstva, pravosudnog sistema u kojem postoje privilegije za jedne i slepe ulice za druge. Kako pojedinac može da se odbrani u takvim okolnostima, na koju meru je sveden ljudski život kada se neočekivan splet uticaja, moći i ćiftinstva udruže protiv njega – pitanja su filigranski utkana u nijansiran portret porodičnih odnosa koji se čita kao najuzbudljivija krimi priča.

„U Bečkom romanu Dragan Velikić kaže: 'To što smisao izmiče ne znači da ne postoji.' To je tačno. Izmakli smisao i dalje postoji, ali ga treba razotkriti. Pa i vratiti. Između redova, smisao ljudskih kretanja postaje vidljiv. A život nije istinski vidljiv bez književnosti. Međutim, potrebna je prava književnost. Bečki roman je upravo to. Pomoću ovog romana ljudske, neljudske, pa i pravničke igre postaju nešto što vidimo kao deo svog života.“
– Tibor Varadi

„Kao što Džozef Koten na početku hladnog rata na autentičnim lokacijama razorenog Beča u Trećem čoveku rešava misteriju nestanka Orsona Velsa, tako i glavni junaci Velikićevog romana sklapaju mozaik zavere koja je dovela do hapšenja njihovog sina, uglednog bečkog psihijatra. Zavere, koja otkriva duboko potisnute porodične tajne. Porodični košmar je 'poziv ocu da uđe u dušu rođenog sina' i s lica odbaci usiljeni osmeh čoveka s Balkana'.“
– Janko Baljak

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade

Nagrada Miloš Crnjanski

„Roman počinje suvoparnim navođenjem podataka iz lične karte glavnog junaka, neuropsihijatra Bruna Gašparinija, da bi odmah eksplodirao u vatromet pripovesti, likova, događaja iz najrazličitijih vremena, koji se istovremeno prepliću – poništavajući svaku hronologiju – u kamenu, u uzvišenim i oronulim palatama, u rimskim ruševinama i austrougarskim vilama, ali pre svega u glavi glavnog junaka. Ispovesti pacijenata – u staroj Palati Orlando pretvorenoj u azil za duševne bolesnike – na kraju toliko šire doktorovu psihu, dovode do toga da gubi smisao za prostorno-vremenske odnose.“– Klaudio Magris

„Via Pula svedoči o visokom stepenu artizma, estetiziranja u dobrom smislu te reči, počevši od odnegovane rečenice i izbrušenog izraza. More Velikićevo istinski diše. Pula se nameće kao primorski, mediteranski grad. Ali ne na način turističko-kičerski. Pula hvata za gušu kao grad egzila, od vremena davnih do najnovijih. I sve više nas osvaja glavni junak Bruno Gašparini sa svojim pacijentima i susretnicima – usred ringišpila slučajno sabranih ljudi koji se svaki čas uključuju u nove vožnje.“ – Sveta Lukić

„U nizu fragmenata u kojima se mijenjaju vremenski planovi Velikić eruditski i u fantazmagoričnim obrisima opisuje svojevrsnu antikroniku, punu zanimljivih detalja biografske i kulturološke naravi (npr. stalna prisjećanja na Džojsov boravak u Puli). Velikićeva Via Pula bez teškoća ulazi u glavnu kompoziciju naše suvremene proze.“ – Igor Mandić, NIN 1988.

Viktor fon Domaševski, zaboravljeni arhitekta i graditelj, u Velikićevoj povesti mogao je da postane i neimar luke u Puli, ali je sticajem okolnosti uklonjen sa tog važnog zadatka i sveden na graditelja samo jedne skladišne zgrade. U mašti pripovedača on postaje istinski tvorac svega bitnog u pulskoj luci. Jer sve, pa i geografija i ekonomija života, da ne govorimo o istoriji, proizvod je subjektivnog doživljavanja sveta Velikićevih junaka. - Žarko Radaković

Čar ovog romana je u nizu malenih komada iskopina. Tok radnje se ne može prepričati. Jer bilo bi to kao prenošenje sna rečima. Mađutim, Velikić je baš u tome uspeo. On gradi sugestivnu prozu iz pojedinačnih, jakih slika i metaforičkih scena neposredne izražajnosti. - Jörg Magenau, Frankfurter Allgemeine Zeitung

Dosije Domaševski je još jedan Velikićev pogled na Beograd, ali Beograd koji ne prećutkuje da je dugo imao Bulevar Revolucije. Sa druge strane, između Beograda i Pule, između dve krajnje tačke jednog metežnog a pustog ostrva, postupak nespominjanja donosi snažno prisustvo naše sasvim opipljive tragedije. Melanholija glavnog junaka pokriva mnoge geografije nenapisanih života. Ovaj roman uz zrelost izvojevanu radom poseduje i moć krika. - Vule Žurić

Pripovedač se kreće ka svome cilju, a čitalac se nada da se to neće dogoditi, kako bi magija Velikićeve proze što duže potrajala. Dosije Domaševski je još jedan dokaz da trenutno najuzbudljiviju književnost u istočnoj Evropi pišu Poljak Andžej Stasijuk, Mađar Laslo Darvaši, Čeh Johim Topol, i srpski pisac Dragan Velikić. - Gabriela Jaskulla, Nord Deutsche Rundfunk

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade

Krajem proleća 1999. godine Nikola je dovršavao rukopis kratkih proza Čežnja pauka. Spuštao se padinama Kalemegdana na obalu Dunava. Zaglédao je svaki kamen Turskog kupatila i Kule Nebojše što se raspukao zbog nežnosti korova.
Beograd je opet bio posleratni grad.

„Hamsin 51 je spektakularna porodična saga pisana početkom devedesetih godina dvadesetog veka sa završnicom radnje koja tek treba da se dogodi kroz tri decenije ‒ u 2022. godini. Sivilo rata na Balkanu i nacionalna ludila su još uvek suviše blizu, a vreme će tek podariti univerzalnost ovom antiratnom delu.“
– Gerhard Moser, Neue Zürher Zeitung

„Zastrašujuća stvarnost poslednjeg rata koji drobi junakovu domovinu, prisutna je na početku romana, u godini 1991, a posledice iste te pustošne ’stvarnosti’ prisutne su i pri kraju romana, godine 2022, kao autorova futuristička projekcija rasutih života i sudbina nakon smiraja aktuelne istorijske pošasti. Sve što se dešava u ovom neobično vešto sklopljenom romanu, bilo ’stvarno’ ili izmaštano, generisano je upravo delovanjem te neotklonjive Stvarnosti.“
– Tihomir Brajović, Književne novine

„Velika evropska proza, omamljujuća i elegantna!“ – Hermann Wallman, Frankfurter Rundschau

„U nizu provokativnih osobina Hamsin 51 je i roman o najnovijoj srpskoj intelektualnoj emigraciji stvorenoj tragičnim raspadom SFRJ. Velikić ne prorokuje čak ni kada hrabro piše o 2022. godini, a pitanja o nacionalnoj budućnosti koja pokreće ostaju slutnje ‒ mreža čvorova, slučajnosti, poklapanja, dubinskog, tektonskog pomeranja koje je, možda, svima nama nerazgovetno. Sve nas to, kao opsena, prožima nesigurnošću, bliskom krizom i haosom koje proživljavamo.“ – Vasa Pavković, Politika

Dvostruki dobitnik Ninove nagrade

Poslednji jugoslovenski roman

„Kao neki od Le Kareovih junaka, Velikićev Marko Delić gradi svoj novi identitet istovremeno stvarajući sopstvenu novu prošlost i pripremajući se za buduću špijunsku karijeru. Astragan je jedan od prvih romana srpske književnosti koji je pisan iz perspektive poraza jednog ideološkog obrasca.“ Nenad Šaponja, Polja

„Astragan bismo mogli odrediti kao porodičnu sagu (priču o rodoslovlju) i, istovremeno, kriminalistički roman. Knjiga je to o tamnom ogledalu u čoveku. Veoma je teško ovaj roman mozaičke, mrežaste strukture i visoko doterane ’stilističke naravi’ svesti na neki određeni svetonazor. Reč je o čitkom, komunikativnom štivu, koje odmah uspeva da ovlada pažnjom čitaoca.“ Dragan Jovanović Danilov, Duga

„U pozadini Velikićevog Astragana stoji jedno sumorno viđenje istorije, sveta i čovekove sudbine. Čitalac spoznaje da ovim svetom i našim sudbinama ne upravlja nikakvo dobro Proviđenje, niti Ideja koja vodi istoriju ka srećnom kraju već, naprotiv, zle sile i prema ljudskoj sudbini ravnodušni zakoni istorije.
Sugestivnosti Velikićeve priče doprinosi njegovo majstorsko preplitanje suve dokumentarnosti i fikcije. Poput alhemičara on nam banalni dokument preobražava u mitski simbol, sublimacijom ga uzdiže do fantastike, a fantastične pojave magijom pera pretvara u svakodnevne, nepobitne činjenice.“ Žarko Trebješanin, Književnost

Novi roman dvostrukog dobitnika Ninove nagrade.

Na srednjoevropskoj mapi Velikićeve književne geografije Beograd se često pojavljivao, ali u romanu Adresa prestonica Srbije glavni je tragičar ove savremene povesti. U svesti glavnog junaka Vladana Todorovića, dokumentariste u Muzeju pošte, javljaju se slike grada koji je prolazio kroz raznolike faze razaranja, od turskih vremena do danas.

Šetajući ulicama i parkovima on sastavlja svoj „zapis teskobe“, svojevrstan dosije grada i sebe u njemu, nastojeći da prizove slike prošlosti i u njima pronađe smisao današnjeg stanja duha i opšteg propadanja. Otvoreno angažovan, kroz upečatljiv lik Vladana Todorovića, zgađenog usudom nakaradne vlasti i ropskog mentaliteta, sopstvenom zemljom koja se našla na „evropskoj deponiji“, Velikić u svom novom romanu, ipak, ovom glasnom razmišljanju o sudbini nacije ne dopušta da prevlada nad prepoznatljivom magijom pripovedanja, već uspeva da uhvati najtananije prelive osećanja, da ocrta karaktere u nekoliko poteza i istovremeno pruži izuzetan čitalački užitak.

„Volt Vitmen u Beogradu, Bora Stanković pod emigracijom, streljanje stripadžije, nadrealisti u Vrnjačkoj Banji, prvi srpski supermen Aleksić zubima zaustavlja avion! Sve je to, i još mnogo šta intrigantno i zapaljivo složeno u Velikićevom romanu. Koji, ne slučajno, ali sa dvosmislenim namerama ima podnaslov ’beogradski roman’. Zabavna, gorka, opominjuća knjiga.“ Milan Vlajčić

„Dragan Velikić u romanu ne opisuje, već izvodi grad – Beograd – koji se oseća nežno, surovo i ravnodušno: telom, aurom, kožom, umom, noktima i pogledom koji žudi za odlaskom. Beograd se odigrava u romanu, sam grad na asfaltu, u liftovima, haustorima i bočnim ulicama sa svim citatima tuđih života…“ Miško Šuvaković

„Laž, manipulacija, pretnja i korupcija – četiri jahača srpske apokalipse!“

Koliko god situacija bila beznadežna, na svakom pojedincu je da odluči da li će zauvek ostati zatočenik ludila, ili će pokušati da nešto promeni na sebi. Za početak iskoračiti iz prvog lica množine. Da bi se to desilo, potrebno je pribeći mentalnoj radnji koja se zove: razmišljanje. Tako se polako stvara ličnost. Ona obitava u prvom licu jednine.

Spreman da okom kolumniste secira socijalne, moralne, kulturne, političke i druge prilike i neprilike u društvu i „dostignuća“ vladajuće elite, Dragan Velikić ovim malim esejima postiže ono što ne može kao pisac: da angažovano i neuvijeno ukaže na svakodnevne bolesne pojave već godinama prisutne u zemlji Srbiji. On pritom ne zaobilazi ni „kontroverzne biznismene“ i „žestoke momke“ koji iza kulisa vuku konce političke igre, ni brojne neprirodne i zdravom razumu neprihvatljive postupke lokalnih moćnika i estradnih veličina, ni „mračne figure srpske i jugoslovenske istorije koje više od jednog veka indukuju sukobe“, ni obezvređene medije i primitivne, bezobzirne, bahate i zaluđene pojedince i njihovo javno delovanje, ni afere i skandale koji ostaju bez epiloga i odgovarajuće društvene reakcije.

Knjiga stida i opomena.

„Među kolumnistima, tim novodobnim epigramistima, s kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog vijeka, Dragan Velikić zauzet će vrlo istaknuto mjesto, već i po tome što je bio ustrajan u nastojanju da u vremenu općeg prostaštva preodgoji i prevaspita jedan totalno zadivljali, zapušteni, propadanju gotovo sasvim prepušteni svijet.“ Miljenko Jergović

„Slučaj Bremen je priča o jednoj porodici u olujama 20. veka. Velikić proučava geografiju Evrope koja je „po ko zna koji put postala istorija“. Radnja romana odigrava se u vremenskom periodu od Prvog svetskog rata pa sve do raspada Jugoslavije. U prostoru je to od Odese do Beograda, od Subotice do Marijenbada, od Budimpešte do Bremena, i preko Atlantika sve do Milvokija. Međutim, Velikić nije napisao istorijski roman. On ne rekonstruiše mesta i vremena, nego ih sinestetski oživljava u imenima ulica i hotela, u mrežama pruga vozova i tramvaja, kroz sudbine svojih junaka.“ Herman Valman

Ninova nagrada • Vitalova nagrada • Kočićevo pero

Posebno izdanje sa autorovim dodatkom.

U posebnom izdanju romana, s kojim je po drugi put ovenčan Ninovom nagradom, Dragan Velikić poklanja čitaocima tri svoja neobjavljena teksta:

– Kako sam pisao Islednika,
– Pula: grad interval (esej) i
– F 45 (priča).

„Gradeći jedan od svojih najboljih, ako ne i najbolji roman do sada oko voljene ali i osujećujuće figure majke, Dragan Velikić je ispisao sasvim atipično štivo za patrijarhalno jaku književnost kao što je srpska. Islednik je velika knjiga Velikićeve autorske zrelosti, ostvarenje koje u sebi pribira opsesivne teme, i čini to do te mere uspelo da posle nje ništa ne može biti isto u čitalačkoj i kritičarskoj recepciji ovog autora.“ Tihomir Brajović

„Neobičan je osjećaj kada se fragmenti stvarnosti počinju pretapati u književni tekst, kao što je slučaj u romanu Islednik. Ali pogrešno bi bilo pitati se što je tu još stvarno, a što je pisac nadomislio i izmaštao. Sve je stvarno i ništa više nije stvarno. Isto je u sjećanju kao i u mašti.“ Miljenko Jergović

Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji. Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.

Ninova nagrada 2008. godine.

„Velikić je svoj „roman-omnibus“ realizovao u tri veoma asimetrična poglavlja. U prvom je narator Danijel, ostareli dirigent, koji ispoveda svoj život. U drugom poglavlju, koje je okosnica romana, njegov će se slušalac pojaviti na sceni: Rudi Stupar, mladić iz vojvođanske varoši, nesuđeni glumac. Treće poglavlje samo je kratki appendix, u kojem junaci koji defiluju romanom iz svog, do tada nečujnog glasa svode račune s Rudijem. Možda je najveća vrlina Velikićevog pisanja, koja je uvrhunila baš u ovom romanu, njegovo izvanredno prefinjeno osećanje za „životni“ detalj koji prikazuje i priziva sa gotovo šamanskom moći materijalizacije.“ Teofil Pančić

„Dragan Velikić napisao je onu vrstu romana u kojem svako može naći svoj roman. Ruski prozor je briljantna, samoironična analiza malograđanina. Prust, ali sa humorom. Svaki iskreni čitalac na ovim stranicama prepoznaće malograđanina u sebi. Priznajem, ja jesam.“ Jovan Ćirilov

„Velikić je savršeno otporan na književne mode, kako one globalne, tako i naše lokalne. Stilska sredstva kojim je ispričana njegova priča u Ruskom prozoru svakako nisu iz sezone proljeće–ljeto. Poput mnogih velikih pisaca, Velikić je svoje djelo stvorio u otporu prema onome što jest glavna matica jedne književnosti i kulture.“ Miljenko Jergović

U književnom univerzumu Dragana Velikića, satkanom od sudbina njegovih mediteranskih junaka koji, u vrtlogu istorije i traganju za izgubljenim identitetom, domišljaju pravu istinu o svojoj zemlji – roman Severni zid zauzima posebno mesto koliko na planu asocijacija i metafora, toliko i na fonu balkanskog fatuma s kraja XX veka i izbegličkog mentaliteta nekadašnjih Jugoslovena.