DOMAĆI ROMAN

Drame Dragoslava Mihailovića nastale su kao svojevrstan produžetak njegovih proznih dela i zamisli, počev od komada Kad su cvetale tikve 1969. po istoimenom romanu (predstava je bila devet godina zabranjena kao „informbirovski politički pamflet“), do drama Uvođenje u posao 1981, Protuve piju čaj 1993. i Skupljač 2011.

Zbirka autobiografskih pripovedaka Lov na stenice u celini je posvećena sudbinama „ibeovaca“, stradalnika koji su na svojoj koži osetili posleratnu strahovladu Titovog režima u vreme sukoba sa Staljinom, nedužnih žrtava visokih političkih igara i surovog partijskog aparata, oličenog u zatvorskim batinašima i golootočkoj golgoti. Likovi i sudbine tih stradalnika, zajedno sa likovima njihovih krvnika, kao i apsurdne okolnosti pod kojima su hapšeni a decenijama posle odslužene kazne praćeni i proganjani, čine ovu zbirku jedinstvenim književnim svedočanstvom.

„Naglašeno faktografsko kazivanje o Golom otoku, koje se često čini nestvarnijim od umetničke fikcije, nastavio je Mihailović dalje literarnim stazama u knjizi Lov na stenice, pri čemu je u osnovi dokumentarnu srž stilistički doradio i dopunio izlaganjima o pozadini ljudskog nasilja.“ Robert Hodel

„Ovaj pisac, čije je iskustvo skupo plaćeno, ulazi pod kožu, ulazi u dušu svakog živog stvora o kome pripovijeda.“ Stevan Tontić

„Nastojeći da u svojim prozama uverljivo svedoči o čoveku i njegovoj sudbini, o dramatičnim nastojanjima običnih ljudi da u različitim, često nepovoljnim okolnostima realizuju svoju sudbinu, ovaj je pisac izgradio takav tip proznog opisa u kome je čisto pripovedanje u toj meri dominantno da se može kazati kako ono predstavlja bazični deo njegovog samosvojnog stvaralačkog obrasca. Zbog toga se, kako je konstruisana, među drugim njegovim delima bitno izdvaja knjiga pripovedaka Lov na stenice.“ Mileta Aćimović Ivkov

„Niklo iz jedne rane pripovetke, Treće proleće se razgranalo u klasičan roman, čistih linija radnje, ubedljivih (i ponekad prepoznatljivih) likova i snažne etičke poente.

U Mihailovićevom opusu, Treće proleće je donekle izuzetak po urbanom ambijentu i dramatičnom ljubavnom zapletu.

Ovo delo dokazanog majstora srpske proze dočarava vreme političkih pritisaka u kulturi i pravosuđu, verbalnog delikta, disidenata i sveprisutne Udbe, prividnog izobilja i moralne oskudice u decenijama pred raspad Jugoslavije.

Sudbina junaka Trećeg proleća pokazuje kako ima sličnosti između načina na koji tuberkuloza razara čovekov organizam i načina na koji ambicije bez pokrića i konformizam razgrađuju njegovo unutrašnje biće.“

Vladeta Janković

Vitalova nagrada za knjigu godine.

„Sedam priča Mihailovićeve knjige Preživljavanje tematizuje svet rata i poratnog vremena – kraja prve polovine dvadesetog veka, u kojem pisac traga za mogućnostima da ispriča neispričivo, ono što je za mnoge svedoke u ratnim i poratnim godinama evropske istorije bilo neizrecivo kao granično iskustvo zla.“ Jovan Zivlak

„Ove pripovetke nisu prosto slike iz prošlosti, već slike iz budućnosti. Jer čitaoci ne idu za tim da u delu prepoznaju samo ono što je viđeno, nego da još više slute u njemu ono neviđeno.“ Nikola Strajnić

„Priče iz Preživljavanja deluju kao različite verzije sukoba pojedinca i društva, ali napetost nije tragična, lišena je dramatike, jer je zaodenuta blagotvornim demonom – ironijom.“ Vladimir Gvozden

Nagrada Vukove zadužbine.

Priča o detinjstvu junaka Stevana u srpskoj varošici na Moravi tridesetih godina XX veka zapravo je piščeva gorka ispovest o svojoj mladosti. Likovi meštana, rođaka i prijatelja oživljeni su nezaboravnim dijalozima i osenčeni strpljivim podnošenjem svoje teške i mukotrpne sudbine u nemirnim vremenima, a opisi odnosa sa rodbinom i opraštanje od oca na samrti spadaju u najbolje stranice novije srpske proze.

„Po izvornosti i emotivnoj energiji, roman Gori Morava možda je najsnažnije delo Dragoslava Mihailovića, pisca koji je srpskoj književnosti dao Kad su cvetale tikve, Petrijin venac i Čizmaše.

Na prvi pogled fragmentarnog sklopa, ovaj roman se zapravo odlikuje promišljenom čvrstinom kompozicije, tvoreći, potresno i nežno, tolstojevsku nisku detinjstva, dečaštva i mladosti. Motivske niti kojima je premrežen Mihailovićev roman polaze od osunčane slike detinjstva, gde nesreća, bolest i smrt deluju pre kao nerazumljive i čudne nego kao tragične pojave, da bi sa sazrevanjem ta ugodna izmaglica iščezla, a ljudi i događaji se našli u nemilosrdno jasnom osvetljenju.

Ovo prozno remek-delo Dragoslava Mihailovića počiva na finom preplitanju uspomena i, kao na jesenjoj prigrevici, obrazuje neku vrstu šarenog hlada, gde se zračna vedrina i razigranost stapaju sa sumornim nagoveštajima i tragičnim spoznajama.“

Vladeta Janković

Oktobarska nagrada grada Beograda.

Prva knjiga živog klasika srpske književnosti XX veka, koja je otkrila pisca novog senzibiliteta, originalne forme i jezika, i univerzalnih tema u likovima i doživljajima malih ljudi sa periferije života. Obuhvata antologijske priče „Lilika“, „Boginje“, „Putnik“, „Frede, laku noć“, „Gost“, „Boginje“ i „O tome kako je ostala fleka“.

Pisac je ovoj zbirci, po prvi put u ovom izdanju, priključio i priču „Genadije Zadvorski“.

„Dobra knjiga mora da vas udari kao pesnica u glavu. Čini mi se da ako ima knjiga kojima ta izreka pristaje, to su knjige Dragoslava Mihailovića, počev od pripovedaka kao što su Lilika, Gost ili Boginje, pa onda romana Kad su cvetale tikve, do ovih koje je pisao poslednjih desetak-petnaest godina. To su knjige koje doživljavate kao snažan, i to sasvim određen potres.“ Ljubiša Jeremić

„Prva knjiga ovog pisca, tj. zbirka pripovedaka Frede, laku noć, pokazuje kako kultivisana priča, slikajući prelomne tačke života pojedinih junaka, postaje simbolizacija doživljenog iskustva. To se posebno dobro vidi u poentama Mihailovićevih pripovedaka iz ove knjige. Idući protiv ideološke i poetičke struje svoga doba, proza Dragoslava Mihailovića bliska je konceptu modernizovanog ili osavremenjenog realizma i dokaz teze o ovom, večito živom stilu, odnosno realizmu sa stotinu lica.“ Petar Pijanović

„Mihailovićeve priče su često testamentarnog karaktera, što naročito utiče na njihovu dramatičnost, daje im tamnu osenčenost, pojačava stepen identifikacije, i podvlači one tačke sadržajne smislom, koje bezmalo dobijaju značaj amaneta. Takve su pripovetke ’Putnik’, ’Boginje’, ’Lilika’, iz zbirke Frede, laku noć. Posebno kada je reč o sudbinskim čovekovim situacijama, krećući se od individualnog ka opštem, autor problematizuje dva velika pitanja – ima li čovek mogućnost izbora, i ko je odgovoran za ono što mu se dešava.“ Tijana Vuković

Nagrada „Petar Kočić“.

Izopačavanje svesti i ljudskosti u vreme ideološkog jednoumlja 50-ih godina u Jugoslaviji poprima u romanu Zlotvori monstruozne razmere u liku golootočkog upravnika Jove Veselinovića, Karađoza poratnog socijalizma. Kao što je u Petrijinom vencu stvorio neodoljiv portret namučene i mudre Petrije, tako je u Zlotvorima, još jednom svom remek-delu, Dragoslav Mihailović dao upečatljiv portret dželata našeg doba – tiranina ideološkog prevaspitavanja i egzekutora u ime diktatorske vlasti.

„Temu čovekovog posrtanja u burnim istorijskim zbivanjima i sukobima oko Rezolucije Informbiroa Mihailović je u romanu Zlotvori direktnije zahvatio kao autobiografsku temu i kao pitanje o psihološkom profilu i sudbinama golootočkih batinaša i ubica.“ Ljubiša Jeremić

„Joža (Josip Broz), Đido (Milovan Đilas), Leka (Aleksandar Ranković), Ćeća (Svetislav Stefanović), Kapa (Jovo Kapičić) i brojni drugi likovi u romanu Zlotvori familijarizacijom njihovog pravog imena degradiraju se iz istorijske u fikcionalnu sferu. Ali to funkcioniše samo u ravni prikazivanja njihovih karakteroloških, premda i stvarno prepoznatljivih osobina ili situacija… Dragoslav Mihailović ne optužuje, ne okrivljuje; on pripovijeda. Kao i svako drugo pričanje, i ono je relativizovanje svega što čovjeku pripada, kao jedna vrsta upozorenja svima nama kako je najnužnija zapitanost nad vlastitom odgovornošću.“ Mladen Šukalo

„Dragoslav Mihailović kroz usta i dušu radnice i mučenice Petrije Đorđević, glavne junakinje, priča o lepoti i muci čovekovoj na zemlji, ali tako ispričanoj i s takvim jezičkim amalgamom izvedenoj, da joj nema premca u novijoj srpskoj prozi.“ Slobodan Selenić

„Kao i sve drugo u Petrijinom vencu, i humor postoji isključivo u određenom govoru, koji odudara od književne norme... Apsorbujući iskustva šire književne kulture, u kojoj je i jedan tako veliki pesnik patnje i milosti kakav je bio Fjodor Dostojevski, Dragoslav Mihailović je na nov način prišao našoj tradiciji i umeo je da otkrije u građi udaljenoj od književno normiranih prostora prave književne mogućnosti.“ Ljubiša Jeremić

„U knjizi Petrijin venac Dragoslav Mihailović pokazuje majstorstvo efektnog i funkcionalnog korišćenja različitih vidova živog, neknjiževnog jezika, žargona i dijalekata: neobrazovana seljanka Petrija Đorđević priča o svom životu ispunjenom stradanjima, gubicima i rastancima, s tim da ovaj put autor koristi široke mogućnosti dijalekta kao novog jezičkog okruženja. Bez obzira na to kakve teškoće u prevodu teksta napisanom na dijalektu u govoru nepismene osobe očekuju prevodioca, roman je preveden na sedam svetskih jezika.“ Marija Vasilišin

„Kada sam završio čitanje romana Dragoslava Mihailovića Petrijin venac, desilo mi se nešto što mi se dešavalo samo izuzetno u prošlosti – poželeo sam da postanem bolji, čovečniji i plemenitiji, da zaboravim sve što sam naučio i sa čime, što bi rekao Hamlet, samo 'izgledam', pa da u meni ostane i prozbori samo ono što jeste, a ne što se ima, ono što damara u krvnim slivovima tela, a ne samo uzaludno asocira po moždanim sinapsama.“ Vladeta Jerotić

Najznačajniji roman jugoslovenskog „crnog talasa“.