DOMAĆI ROMAN

U romanu Zavet leptira hronološki teku slike, dijalozi su jasni, pitki, događaji se nižu jedan za drugim brzo i množe, život ispisuje nepredvidljive obrte. Pored verno prikazanog okupiranog Beograda za vreme Drugog svetskog rata, još vernije je dočarana posleratna atmosfera, početni entuzijazam, radne akcije, a potom i opadanje poverenja, porast osionosti, slika ljudske prirode koju čine i anđeli i demoni. Izdvojila se ženska linija Ankine porodice koja je i pre nje propatila, nikako ne nalazeći sklad s muškom prirodom, ognjište je bilo uvek ostavljano, nasilje su porodice krile, rešavale same i na sebe i na decu stavljale težak krst koji se nosi. Snalaženje je vodilo Anku u život prepun posve različitih iskustava, kao da ju je bacalo iz mirnog mora u najveće oluje i ponovo je izbacivalo na sigurniju obalu. Njena priča pre svega oslikava da život nikad ne miruje, da je promena stalna i da se u njoj život i obnavlja i nestaje.

Iako je ovo ispovest o jednoj sudbini kojoj sreća nija bila naklonjena, u drugom delu romana polako i dinamika kao i poverenje u smisleniju sudbinu raste. Čitalac sve više biva upleten i zaintrigiran kuda se sva ta sećanja račvaju, a zatim spajaju u jedan nadasve poučan rasplet. Rasplet koji vraća veru u istrajnost, u značaj da se izgradi samopouzdanje i na neki način vera u sebe, da se priznaju ali i oproste sebi pogrešni izbori, da se razdvoji ono što je možda izabralo nas od onog što smo birali mi... Može se uživati u toj kontemplaciji koja je podtekst ove ispovesti – svevremene, svakom čitaocu bliske, intrigantne.