DOMAĆI ROMAN

Šta se krije u čovekovom umu kada zatvori oči: demoni, vragovi, nesreće, jad i čemer.

Istinita priča o neobičnoj ženi čiji se život odvija u senci četiri muškarca: oca pravoslavnog sveštenika, lekara-profesora u čijoj ustanovi radi, ljubavnika emigranta i mladog studenta vajara. Svodeći životne račune, prva žena dekan Medicinskog fakukteta u Beogradu, obnavlja njegove najslikovitije prikaze koji prate stvarna istorijska, politička i društvena zbivanja u Srbiji i Beogradu tog doba, ali i svoj intimni život, koji je duboko proživljavala i uspešno skrivala.

Tri muškarca, tri razlčite ljubavi: strasna i putena s jednim neobičnim svedokom istorije, bezmalo duhovna sa čovekom koji joj je dugo bio neprikosnoveni autoritet i platonska veza sa mladim umetnikom. Obrazovana i uzdržana, nepotkupljiva i neosetljiva na ljudske slabosti, ona je u očima svoje porodice, ali i saradnika, samoživa usedelica koja vešto upravlja ustanovama i ljudima, međutim – kako će se pokazati – Natalija ima i drugu, nesebičnu stranu.

Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život.

Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge”, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira.

„Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta.

Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje…”

Trideset godina bila je savršena, lepa i pribrana. A onda ju je sustigao život, kao naplavina što nosi sve pred sobom, pa šta zahvati.

Dok svodi račune svog grubo i bez njene želje izmeštenog života, Nevena pokušava da sakupi što više detalja koje će preneti u neko novo poglavlje. I dok čeprka po zlatnim godinama devojke sa beogradskog Neimara, posvećene lekarke i odane supruge, u njenu prošlost upliće se jedan tuđ život, tuđa prošlost, još starija, davna i daleka ljubav kakvu samo rat može da iznedri, a mir uništi.

Ja ne verujem u kolektivnu krivicu. Nije narod kriv, uvek su to pojedinci, koji povedu masu... Verujem, međutim, u kolektivnu kaznu. To znači da ceo narod trpi i pati, ili većina, zbog krivice pojedinca. Razumete li me?

Mi smo se kao narod više puta ogrešili o dobro­činitelje, ne samo o pripadnike stranih misija koje smo zaboravili. Ogrešili smo se i o naše ljude, umne ljude, dobre ljude... ali nećemo sada o tome.