Proizvodi

Šta se krije u čovekovom umu kada zatvori oči: demoni, vragovi, nesreće, jad i čemer.

Istinita priča o neobičnoj ženi čiji se život odvija u senci četiri muškarca: oca pravoslavnog sveštenika, lekara-profesora u čijoj ustanovi radi, ljubavnika emigranta i mladog studenta vajara. Svodeći životne račune, prva žena dekan Medicinskog fakukteta u Beogradu, obnavlja njegove najslikovitije prikaze koji prate stvarna istorijska, politička i društvena zbivanja u Srbiji i Beogradu tog doba, ali i svoj intimni život, koji je duboko proživljavala i uspešno skrivala.

Tri muškarca, tri razlčite ljubavi: strasna i putena s jednim neobičnim svedokom istorije, bezmalo duhovna sa čovekom koji joj je dugo bio neprikosnoveni autoritet i platonska veza sa mladim umetnikom. Obrazovana i uzdržana, nepotkupljiva i neosetljiva na ljudske slabosti, ona je u očima svoje porodice, ali i saradnika, samoživa usedelica koja vešto upravlja ustanovama i ljudima, međutim – kako će se pokazati – Natalija ima i drugu, nesebičnu stranu.

Trideset godina bila je savršena, lepa i pribrana. A onda ju je sustigao život, kao naplavina što nosi sve pred sobom, pa šta zahvati.

Autorka u ovom romanu prikazuje život žene u uzbudljivoj srpskoj istoriji prošlog (XX) veka. Ideja za nastanak ovog štiva potekla je od istorijskog podatka da je u jesen 1915. Bolnica škotskih žena spasavala žene i decu iz Srbije, te ih prevozila na Korziku. Prema raspoloživim istorijskim podacima, u to vreme, na Korzici je rođeno čak 79 srpske dece. Prvo je na brodu „Abda“ rođen dečak koji je po njemu dobio ime. Drugog dana, po iskrcavanju sa broda, rođen je drugi dečak kome su nadenuli ime Napoleon. Treće dete koje se rodilo bila je devojčica. Ta devojčica je glavna junakinja ovog romana. Njeno ime je Korzika (po mestu rođenja), a nadimak Zika. Pored nje, junaci ove knjige su: njena majka Donka (Nišlijka, lepa, sposobna i snalažljiva žena), njena ćerka Andrea (lakomislena, vetropirasta) i unuk Lazar (mudrica). Glavni muški lik je njen muž, Andra Gradinovački, potomak bogatih i obrazovanih Somboraca koji u nekoliko generacija sakupljaju knjige i rukopise „da sačuvaju srpstvo“.

Porodična biblioteka s vremenom postaje Andrina strast i opsesija. On je obogaćuje zabranjenim knjigama i dokumentima koja svedoče o mučnim ratnim dešavanjima za vreme Drugog svestskog rata i posle rata. Problem i zaplet se javlja kad Andra odluči da pored biblioteke sačuva i svoju porodicu, Gradinovačke, što malo teže ide jer je kao dečak bolovao od zaušaka.

Život je kao more. Nekad miran, blistav i jednoličan, češće uzburkan, vetrovit, ali predvidiv, a ponekad se jave neočekivane oluje i ubitačni talasi. Važno je da uvek budeš spremna, da uskočiš i da grabiš napred. Da glavu održavaš nad vodom, da promisliš i tražiš najbližu obalu. Moraš da plivaš, a ne da lutaš pučinom.

Nema stajanja, odustajanja, treba ići ka cilju.

Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život.

Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge”, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira.

„Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta.

Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje…”

Trideset godina bila je savršena, lepa i pribrana. A onda ju je sustigao život, kao naplavina što nosi sve pred sobom, pa šta zahvati.

Dok svodi račune svog grubo i bez njene želje izmeštenog života, Nevena pokušava da sakupi što više detalja koje će preneti u neko novo poglavlje. I dok čeprka po zlatnim godinama devojke sa beogradskog Neimara, posvećene lekarke i odane supruge, u njenu prošlost upliće se jedan tuđ život, tuđa prošlost, još starija, davna i daleka ljubav kakvu samo rat može da iznedri, a mir uništi.

Ja ne verujem u kolektivnu krivicu. Nije narod kriv, uvek su to pojedinci, koji povedu masu... Verujem, međutim, u kolektivnu kaznu. To znači da ceo narod trpi i pati, ili većina, zbog krivice pojedinca. Razumete li me?

Mi smo se kao narod više puta ogrešili o dobro­činitelje, ne samo o pripadnike stranih misija koje smo zaboravili. Ogrešili smo se i o naše ljude, umne ljude, dobre ljude... ali nećemo sada o tome.