DOMAĆI ROMAN

Moto knjige pozajmljen je od Marčela – „Kao da više nisam vešt / da srokam novi tekst / za protest na sav taj prljav veš“ – i tačno najavljuje njen ton: ova proza ne stilizuje svoj protest, nego prostire sopstveni veš, komad po komad. Krstovićev pripovedač, koji sebi nadeva ime Gustav Januš, hroničar je vlastite svakodnevice na Novom Beogradu: penzionisan u 42. godini „zbog psihičkih problema“, živi od dve kirije, komunicira „samo sa kevu“ iz porodice, a dane meri odlascima kod psihijatra, fejsbuk objavama i promocijama po kulturnim centrima. Knjiga pokriva razdoblje 2023–2025. i čita se kao dnevnik, pisana istim onim jezikom kojim junak govori: mešavinom resavskog dijalekta, školskog engleskog i književnog srpskog. U njoj su tromesečna odiseja po Stomatološkom fakultetu i zaljubljivanje u specijalizantkinju Kseniju („Kaže mi psihijatar da sam ušao u novu pesničku fazu“); most koji spada i vraća apetit; litijum i antidepresiv posle kojih „ljudi me apsolutno ne interesuju – vratila mi se i volja za rad“; bilansi ljubavi, zarada i lajkova svedeni bez ulepšavanja i bez stida. Krstović nastavlja liniju svojih ranijih knjiga – od „Faktotuma i priča“ do „Ksenije“ – autofikciju u kojoj je iskrenost jedini zakon: eksplicitnu, samoironičnu i na momente urnebesnu.

Vladimir Krstović nam se vraća sa romanom koji, britko i duhovito, sa prepoznatljivim pankerskim stilom, meandrira kroz lavirinte muzike, alkohola, seksa, političkih provokcija i duševnih kriza. Insistirajući na autobiografskom pristupu, praveći poređenja između nekadašnjeg sebe, vukovca i sportiste i onog sadašnjeg, koji pokušava da svede račune, Krstović je kao Arturo Bandini američkog pisca Džona Fantea, sa kilometražom iza sebe ali, s druge strane, u vremenskom vakuumu. Nije nimalo čudno što se, u ovom vremenu koje je po svim standardima iščašeno, u skoro pa dnevničkim pisanijima, prepliću devedesete, sadašnje vreme i sve između njih. Paklena smesa kulturnih događaja, političkih događaja i neobaveznih veza, sve se to ne može objasniti pravolinijski i bez psovke. Ne na ovim prostorima u svakom slučaju i Krstović to dobro zna, vodeći nas, lucidno, iz jedne situacije u drugu, koje su repetativne ali i varijacije na temu, ono što je Vuk Karadžić nazvao „isto to, smo malo drugačije“. Roman koji ne čitate – on čita vas.

Ko jednom uđe u pripovedački svet Vladimira Krstovića, teško da iz njega može izaći na uobičajen način. Čitalac još dugo ostaje pod utiskom, kao zatočen u narativnim okvirima, sa potrebom da pročita šta je bilo dalje, ili da dozove autora da bi ga zapitao šta je bilo dalje… Ovo specifično stvaralaštvo ne može se odrediti na precizan način – predstavlja žanrovsku mešavinu fikcije i faktičnosti, ironije/groteske sa dokumentarnim činjenicama, esteticističkog nizanja reči oko praznine, u maniru stilskih vežbi Remona Kenoa, ili Gombroviča, i apsolutne intimne istine, same srži biografske osobe koja knjigu piše. Svaka njegova knjiga i šali se i od zbilje bije određenim postupkom. U ovoj najnovijoj to je postupak varijanti – supstanca romana data je kao niz mogućnosti koje su se desile ili su mogle da se dese glavnom junaku.