DOMAĆI ROMAN

Gde? U Beogradu, Jerusalimu, Banjaluci, Barseloni, Lisabonu, Fezu, Palermu, Firenci, Travniku, Sarajevu, Beloj steni, Minhenu, vozu na putu za Niš, Vranovaci.

O čemu? O dogodovštinama junaka pokatkad veselim, pokatkad tužnim, upravo onakvim kakav je i sam život; o stanju svesti i duha različitih osoba u različitim vremenima; o uvek nestalnim istorijskim (ne)prilikama; o bežanju, o seljenju, o ostajanju, o baštini, o (ne)poštenju, o borbi za opstanak, o krivici i kajanju, o ljubavi i maštanju.

O kome? O malom čoveku i velikom čoveku raznih starosnih doba, pameti, obrazovanja, temperamenta, sklonosti, viđenja sveta, prošlosti i budućnosti; o njegovim proslavama, misterijama, greškama, stavovima, priznanjima, braku, odrastanju, naivnosti, prevejanosti, strastima, starosti, mladosti, ratnim nedaćama i
mirnodopskim trzavicama.

Kako? Jednostavno.

Zašto? Da biste razmišljali, uživali, saznali, uporedili se, osmehnuli se i uzdahnuli.

„Kada sa jedne strane imate nešto što podiže patos recepcije, a kada sa druge strane imate jednu vrstu poriva za pisanjem koji moćno i snažno pokreće neke intimne, dublje slojeve ljudskih osećanja, onda se već nalazite na onom terenu na kojem je izgrađena ova kula od književnih radova koja se penje sve više i više. Nije poenta svekolike literature u tome da se na najteži mogući način saopšte najdragocenije stvari, već je svrha i smisao literature da moć, vrlinu i vrednost pričanja kao rezervoar ljudskog opstanka, ostavi žig među nama. Kad neko ume tako da piše, da učini da priče žive i da nas spajaju, šta ćete više i koliko više od literature hoćete, koliko joj treba dodati? Ako se igde tako dobro vidi da je romaneskni um koji vlada ovom prozom nadvladao sve osnovne zahteve pripovedanja, onda se to vidi upravo u ovoj bajci, u kojoj su ovi ponekad ironični, ponekad sentimentalni, ponekad autokorektivni komentari pripovedača, dakle, autorskog glasa u ovoj knjizi, napravili jednu vrstu kontrapunkta koja nam dopušta da sve vreme osciliramo između bliže i dalje prošlosti, između jednog i drugog horizonta pripovedanja. Kada se pri tom pisac kreće kroz istoriju, kad nas o njoj obaveštava i kada nas vraća, u XVII vek, a dozvolite mi da pomenem da je u ovom trenutku jedan drugi pisac koji piše takođe knjige sa istorijskom podlogom kakav je Amin Maluf, jedna od svetskih zvezda književnosti, onda je sasvim jasno da je Gordana Kuić u tokovima savremene literature i da su njene priče kulturološki bogate, moćne, sa mnogo finih detalja, sa nijansama koje vredi zapaziti i uočiti, postigle nešto što je važan dodatak savremenoj srpskoj književnoj sceni.“
– Prof. Aleksandar Jerkov

Priče su iznad svega i samo priče ostaju – poručuje nam Gordana Kuić, autorka sedam čuvenih romana u kojima žive na stotine priča.
Preostale priče Gordane Kuić su odista i bliske i razumske i nasumične i sudbinske i čudne i snažne i konkretne i elegične. One su i anegdotske i sablažnjive, današnje, pređašnje i buduće, one su mnogostruke, poručuje naša spisateljica na samom početku nove knjige, ali, iznad svega, priče Gordane Kuić su iskrene i interesantne.

... Urbanog sadržaja, sa odnosima koji počivaju na srodstvima, ljubavima, brakovima, stradanjima i potucanjima Jevreja i Srba, njeni romani prvenstveno obrađuju život u građanskim krugovima. Tu se govore razni jezici, tu se rado i često putuje, susreću se bezbrojni ljudi i glavne životne teme nalaze isključivo u okvirima porodičnih, društvenih i intelektualnih dodira.
U preobilju likova i mnoštvu epizoda, romani Gordane Kuić neprimetno odražavaju jedinstvenu unutrašnju nit koju čini osobena balkanska jevrejska nostalgija, jaka duhovna i emotivna vezanost sarajevskih i beogradskih Jevreja za zavičaj. U romanima Gordane Kuić Jevreji se javljaju kao nosioci tradicionalnih građanskih i urbanih vrednosti i plemenitih starosedelačkih spona među ljudima koji su na istome tlu dugo delili zajedničku istorijsku kob.

– Predrag Palavestra, Jevrejski pisci u srpskoj književnosti