DRAME

Knjiga „Ni život nije sve“ Vladimira Arsića donosi izbor četiri dramska teksta nastala u periodu od više decenija, koji na osoben i prepoznatljiv način povezuju lirsko, dramsko i metafizičko iskustvo čoveka.

Arsićev dramski svet gradi se na granici sna i jave, života i smrti, stvarnosti i simbola. Njegovi junaci, često izgubljeni u vremenu i sopstvenim izborima, suočavaju se sa pitanjima smisla, identiteta, krivice i prolaznosti. Kroz složenu, ali nenametljivu simboliku i snažno individualizovan jezik likova, drame otkrivaju duboku etičku i egzistencijalnu ravan savremenog čoveka.

Posebno se izdvaja drama Bajka o sanjaru i psu, u kojoj se kroz poetiku sna i fantastičkog prožimaju uticaji velikih književnih tradicija, dok drama Naši otvara pitanja identiteta, sukoba i kolektivne svesti u vremenima krize. U drami Beleg prikazan je čovek koji pokušava da prevaziđe sopstvenu sudbinu, ali u tome tragično ne uspeva, dok najnoviji tekst Uređanje vetra donosi snažan, gotovo filmski niz scena o suočavanju sa prošlošću i sopstvenim životom.

Arsićev dramski izraz odlikuju stilska razuđenost, metafizička dubina i jezička autentičnost, što ovu knjigu svrstava među značajna dela savremene srpske dramske književnosti.

Prošlo je više od četiri decenije otkako se u etru prvi put oglasila porodica Jovanović. Angažovana, humorističko-satirična i dramski razigrana serija „Jovanovići – svakodnevica jedne porodice” Zabavno-humorističkog programa Radio Beograda, svojim sadržajem naprečac je osvojila srca slušalaca. U čemu je bila tajna uspeha „Jovanovića”? Verovatno u ideji Branislava Đuričića, u briljantno pogođenoj petominutnoj formi radio-stripa, u razigranim tekstovima, odličnoj glumačkoj ekipi, veštoj režiji i u vešto prikazanim društvenim prilikama. „Jovanovići“ su počeli da se emituju na Prvom programu Radio Beograda 5. januara 1981. godine, da bi život nastavili svakog radnog dana u 5.45 ujutro uz dve dnevne reprize. Životno uverljiva, dramski razigrana, porodica Jovanović je svojim sadržajem brzo osvojila slušaoce i ušla u mnoge porodice, da s njima podeli svakodnevne brige i radosti. Do kraja 1987. godine tekstove je pisao uglavnom Branislav Đuričić, a od 1988. do 1994. „Jovanoviće” je kreiralo šezdeset troje sastavljača. Pera su oštrili i oni kojima pisanje nije zanat. „Jovanovići” su preko glave preturili raspad države i stvaranje nove, rat, inflaciju, politički pluralizam, ali su ostali bez stranačkog opredeljenja, što im je davalo za pravo da se nepristrasno oglašavaju o zbivanjima. S pričama iz života porodice Jovanović slušaoci su mogli lako da se poistovete, što je značajno doprinelo tome da ova emisija postigne veliku popularnost.
Članovi porodice Jovanović bili su: Đorđe Jovanović, grafički radnik (Dušan Antonijević i Mihajlo Viktorović), Melanija Jovanović, njegova supruga (Ljiljana Krstić, Olga Spiridonović i Radmila Savićević), Jovan Jovanović, njihov sin, VKV radnik (Zoran Radmilović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ivan Bekjarev, Miki Manojlović, Marko Nikolić), Stana Jovanović, Jovanova supruga, medicinska sestra (Renata Ulmanski, Ljiljana Blagojević) i njihova deca Vesna Jovanović, učenica (Zorica Jovanović, Tatjana Pujin, Nataša-Rajčel Ćosović), Zoran Jovanović, učenik (Vera Obradović, Dobrila Matić – Komadina, Milan Rodić, Vuk Matić i Petar Alimpijević). Reditelji su bili Aleksandar Pantelić i Vladimir Putnik. „Jovanovići” su na talasima Prvog programa Radio Beograda emitovani do leta 2000. godine.

U knjizi „Prozor i druge drame“ dramaturškinja i spisateljica Katarina Nikolić predstavlja tri drame koje otkrivaju intimne i teške priče savremenog života.

Sabrane drame Dušana Kovačevića prvi put u jednom tomu.
Dvadeset dve drame napisane u periodu dužem od pola veka, od 1972. do 2024, od kojih se dve, „Rođendan gospodina Nušića“ i „Udovica život čoveka“, objavljuju prvi put.
Drame koje su ovog pisca učinile jednim od najvažnijih autora u istoriji srpske dramske književnosti.
Neraskidiva veza stvarnosti i književnosti je objedinjujuća nit Kovačevićeve dramaturgije. Uloga književnosti je da priča priče o stvarnosti tako što će u te priče uneti istinu i kritičku notu kao svojstva koje im je oduzela sama stvarnost. Kovačevićeve drame nastoje da u pričama o stvarnosti uspostave sliku koja je istinita, ali u sebi sadrži i patos zabranjenog otkrića. To otkriće nije moguće u stvarnosti, jer ga ona odbacje iz ideoloških, političkih ili kulturoloških razloga, ali je moguće, pa i nužno u književnosti, jer na tako uspostavljenoj razlici između stvarnosti i njene književne slike nastaju komediografski potencijal i unutrašnja napetost ove dramaturgije.
Pomerajući kritičku optiku, Dušan Kovačević ostaje trajno privržen ideji pozorišta koje ne ostavlja na miru stvarnost, ma koliko se ta stvarnost menjala.

Zbirka dramskih tekstova za decu koji mogu biti od velike koristi pedagoškim radnicima za pripremu školskih priredbi, ali i za individualno čitanje i uživanje.

Tri drame za njeno rame Aleksandra Gajovića je snažan dramski triptih u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u prostoru izvan vremena.'

„Gledajući sva ta burna Kovačevićeva preterivanja, te hiperbole, te neverovatne i apsurdne situacije, mi se u pozorištu grohotom smejemo. A posle predstave izađemo iz pozorišta, vraćamo se kući ili odlazimo u kafanu, a ne primećujemo da nas tamo čeka isto... Dušan Kovačević je stvorio delo velikog obima i visoke vrednosti.“ Ljubomir Simović

„Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te riječi!“ Nenad Veličković

„Počev od Proleća u januaru (1977), a zatim i Balkanskog špijuna (1983), u Kovačevićevom opusu počeće da se profiliše i jedna osobita tipologija dramskih karaktera: pasivnih i aktivnih dramskih protagonista... Dok su jedni u svom manje-više izolovanom svetu slepi i naivni za opasnosti koje im neprestano prete, kod drugih se podozriva okupiranost najbližom okolinom pretvara u paranoičnu opsesiju, pa se u tom smislu o jednom broju Kovačevićevih komedija može govoriti i kao komadima o rascepljenom identitetu, gde protagonista i antagonista, paradoksalno osuđeni jedan na drugoga, zapravo predstavljaju suprotne polove, lice i naličje jednog istog identiteta.“ Petar Grujičić

„Limunacija nije Sremčeva priča o učitelju, narodnom tribunu koji dolazi u zabito srpsko selo prepun fraza evropske socijaldemokratije i radikalske agitacije 19. veka, već Kovačevićeva slika o srpskim naravima i običajima koji se prostiru do našeg vremena.“ Nebojša Bradić

Knjiga „Aska i zvuk“ sadrži dramatizacije 15 proznih dela Ive Andrića – jedanaest pripovedaka, jedne novele, jednog romana i jedne lirske proze – urađenih u produkciji Dramskog programa Radio Beograda od 1976. do 2023. godine.

Pred čitaocima je, između ostalih, „Razgovor sa Gojom” autora Miroslava Belovića u kojoj uloge tumače Ljuba Tadić i Petar Banićević, „Žena od slonove kosti” Kristine Janjetović, „Štrajk u tkaonici ćilima” Marine Milivojević Mađarev, te „Gospođica“ u dramatizaciji režiji Darka Tatića – radio-drama iz 1980. godine, prvonagrađena u Ohridu na tadašnjem Festivalu jugoslovenske radio-drame, takođe i u Barseloni na festivalu Premios ondas. Uloge u njoj tumače: Milena Dapčević, Miloš Žutić, Gojko Šantić, Kapitalina Erić, Toma Kuruzović…

U saradnji sa Zvučnim arhivom Radio Beograda čitaocima je omogućeno da putem QR kodova, koji se nalaze u knjizi, poslušaju sve radio-drame.

Hipnoza jedne ljubavi
i najnovija drama
Udovica živog čoveka

Drame 5

U ovoj, petoj knjizi Kovačevićevih drama objavljuje se prvi put njegova najnovija crna komedija Udovica živog čoveka, priča o porodičnom nasilju, nasilju nad ženama, univerzalna priča prisutna u svim segmentima društva. Uz to, čitaoci će imati priliku da uživaju u tekstu lirske drame Hipnoza jedne ljubavi, kao i najpopularnijeg i najčešće izvođenog Kovačevićevog komada Profesionalac, drame o piscu i njegovom uhodi, penzionisanom policajcu, koji ga je tajno pratio godinama… Komad je nastao, kako nas sam autor obaveštava, pošto ga je svojevremeno pozvao telefonom „zabrinuti čovek iz inostranstva“, a razgovor je uskoro počeo da liči na razgovor sa islednikom u policijskoj stanici…

„Porodična razorenost i disfunkcionalni odnosi među njenim članovima u drami Profesionalac prerastaju u društveno-politički sukob naših i vaših i vode ka potpunoj odrođenosti protagonista… Navedeni sukob dokazuje prisutnost protivrečja ideologije i čoveka, pojedinca koji pokušava da se izbori sa sistemom, ali bezuspešno, jer ta borba podseća na atmosferu Procesa koji će neminovno biti dugovečan i poražavajući, što se i obistinilo. – Zorana Z. Ćupić

„Profesionalac je smešna, tužna i u svakom slučaju uznemirujuća komedija u kojoj se prepliću uzdržani optimizam prema raspadu stare diktature sa neizvesnom budućnošću. Komad obiluje kafkijanskim, grotesknim humorom...“ – Times

„Iako je Profesionalac politički obojen komad, u pitanju je predivna priča, koja može biti podjednako pogodna za svaki medij. Priča o dva čoveka, dve volje, dve duše koje u sebi nose tragediju, humor, beznađe i ljudskost – univerzalna je tema. Zaista sam uživao.“ – Robert Redford

Besmrt u Kopenhagenu je antidrama koja svojom formom ima želju da dekonstruiše istorijske poglede na dramski tekst, tako što će fabulu, sukob, mjesto i vrijeme događanja radnje, kao i logički slijed dešavanja, skoro u potpunosti izbjeći.Samim tim ova drama postaje filozofska meditacija, odnosno eksperiment u kojem Antović pokušava da vodi polemiku sa samim sobom (odnosno sa svojim avatarima) o fundamentalnim pitanjima filozofije, nauke i umjetnosti; kroz tekst se pojavljuju interpretacije kvantne fizike, postmodernistička literatura, indijska mitologija, hrišćanska i budistička teologija, kao i kompletna istorijom zapadne filozofije i istorija uopšte. Likovi su nestalni, filozofični i odvojeni od realnog svijeta što ih čini egzotičnim za publiku. Kraj priče (ako ga uopšte tako možemo nazvati) dolazi iznenada pa je, kao i cijeli tekst, otvoren za interpretaciju.

Birajući mit, legendu, pesničko nasuprot prozaističkom, iracionalno nasuprot racionalnom, novi-stari jezik koji je stvarao nasuprot modernom, gradskom, Nastasijević je stvorio poseban, enigmatičan svet koji nije nužno vezan za određeno vreme ili epohu. Baš zbog toga, njegovu dramu danas možemo lako zamisliti i u Srbiji 21. veka, u nekom selu koje su svi stanovnici napustili u odselili se u Beograd ili Nemačku, u predgrađu u kojem u velikim vilama žive deca novih bogataša koja ne moraju nužno biti „snalažljiva“, u varošici u centralnoj Srbiji u kojoj neki lokalni moćnik danas ima/može imati kosturova u ormanu koliko i gospodar Mladen. Iako savremenim umetnicima Nastasijevićev jezik može biti stran, podsetimo se da u teatru postoji zamor od skoro obaveznog realističkog izražavanja, lišenog bilo kakve poezije te da su u antičko doba pesnik i dramski pisac bili jedno isto te da će Nastasijevićeve drame danas, u novom čitanju, predstavljati nadahnuće i osveženje umornog srpskog teatra.

U godini kad se obeležava 200 godina od rođenja Knez Mihaila, štampali smo knjigu koja sadrži 7 izabranih drama, koja svaka na svoj način, priča priču o ovom znamenitom vladaru Srbije. Obuhvaćeni su naši poznati pisci: Svetlana Velmar-Janković, Miodrag Ilić, Đorđe Maletić, Živorad - Žika Lazić, Miladin Ševarlić, Zorica Simović i Olivera Pantović Kolarić.

Drama Putujuće pozorište Šopalović postavljena je na scene više od stotinu pozorišta samo u Francuskoj, a igrana je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Prevedena je na preko dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.

Radnja smeštena u Užicu tokom Drugog svetskog rata uverljivo prikazuje surovu svakodnevicu nacističke okupacije, hapšenja, progone i streljanja. Ljubomir Simović kroz likove glumaca i lokalnog stanovništva, okupatora i njegovih saradnika oslikava tragediju čoveka poraženog besmislenom stvarnošću i nemogućnošću pozorišne umetnosti da pobedi zlo i patnju.

Ljubomir Simović pomoću crnog humora i živopisne psihologizacije likova, s dubokim razumevanjem i iskrenom ljubavlju, u Čudu u „Šarganu“ prikazuje isečak iz života ljudi sa periferije Beograda, njihovu tragiku i nemoć da ostvare ambicije koje su ih i dovele u prestonicu. O usamljenosti i osujećenosti junaka saznajemo posredstvom njihovih dijaloga, putem kojih pisac prikazuje njihovo moralno posrnuće, ali i duhovnu osiromašenost tadašnje države i vremena.

„U to ne treba niko više da sumnja: sa Ljubomirom Simovićem naša dramska literatura i pozorište dobili su jednog sjajnog, prvorazrednog autora. Do pre godinu dana poznat kao vrstan pesnik, Simović je Hasanaginicom najavio, a Čudom u ’Šarganu’ nedvosmisleno potvrdio da je poeta u drami našao formu za originalan, izuzetno sugestivan, lokalno-nacionalan i intelektualno univerzalan iskaz.“ – Slobodan Selenić

„Niko ne zna šta je Aristotel imao na umu kada je rekao da tragedija pročišćava naša osećanja, ali posle predstave svi smo izašli u noć okupane duše. Jer Putujuće pozorište Šopalović ne samo što je dosad najbolja drama Ljubomira Simovića nego je i jedna od najboljih drama što su napisane za ovih trideset godina rascvata naše dramske književnosti, od Nebeskog odreda do danas.“ – Jovan Hristić

Srbija nije šaka zobi, da je pozoba
svaka vrana koju donese vetar!

Istorijska drama Boj na Kosovu, po kojoj je 1989. godine snimljen kultni film u režiji Zdravka Šotre na 600-godišnjicu Kosovske bitke, počiva na temeljima epske narodne poezije i narodnog predanja.

Srpski knez Lazar Hrebeljanović ne želi da se potčini turskom sultanu Muratu kao što su vladari okolnih oblasti već učinili, već odlučuje da stane na put osmanskoj najezdi kao branilac srpskog naroda i vere Hristove. Odabravši višnji život, knez Lazar i Miloš Obilić ušli su u kolektivno sećanje kao mučenici koji su stradali za slobodu, koja se na našem prostoru odvajkada teško izvojevala i skupo plaćala.

Hasanaginica, dramski prvenac Ljubomira Simovića, nastala je 1973. godine na molbu tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Ova originalna i inovativna obrada narodne balade govori o stradanju glavne junakinje pod teretom uloge koju su joj sredina, društveno-politički odnosi i najbliža okolina nametnuli.

Prikazujući poluge vlasti, moći i manipulacije u likovima bega Pintorovića i Hasanage, autor kroz sudbinu Hasanaginice progovara o nemoći nesrećnog pojedinca i njegovom neminovnom porazu u borbi protiv velikog zla.

U izboru se nalazi šesnaest duodrama srpskih pisaca. Nastale su u dugom vremenskom periodu koji obuhvata nekoliko decenija. Grupisani su prema svojim dominantnim karakteristikama. Tih šesnaest duodrama može se posmatrati kao paralelna istorija srpske drame; teme, ideje i njihova umetnička obrada donosili su isečak iz složenije pozorišne delatnosti, pri čemu je kamerni ton – imanentan duodrami – usmeravao čitaočevu i gledaočevu pažnju na unutarnji doživljaj dramskog lika..

Knjiga Antipodi sadrži radio dramu ‚‘Svečana autopsija u Matici Srpskoj‘‘, dramu ‚‘Fajront za Gvozdu‘‘ i scenario za tv film ‘‘Laureat‘‘. Prva je moguća rekonstrukcija Kostićevog govora u Matici srpskoj, (koji je u to vreme bio krajnje skandalozan), o stvaralaštvu Jovana Jovanovića Zmaja. Druga se odnosi na moguću rekonstrukciju poslednjeg Krležinog dana u njegovoj kući na Gvozdu. I treća, ‘‘Laureat‘‘ scenario za film.

Knjiga se bavi prijateljstvom ali i razlazom pisaca Dragiše Vasića i Miroslava Krleže. Bilo je to pravo prijateljstvo – a ne iznuđeno ideološko druženje – najsnažnije između 1922. i 1934, uz uzajamno poštovanje i divljenje, saradnju u književnim časopisima, porodičnim druženjima i zajedničkim letovanjima.

Put u Raj naziv je koji pod jedno okrilje stavlja tri dramska teksta, jedinstvena, ali i međusobno uporediva. Put za Paramaribo ukrcaće nas u voz čija nas pruga vodi do njih – Dvoje u Edenu, a putovanje se završava tek kad svi skupa pogledamo Apokaliptičnu komediju.

Čestitajući Stefanu Vučevskom na još jednom uspešnom delu, treba istaći da je njegov kapacitet popriličan, jer se sada oprobao i u pisanju drame. Poput starijeg sugrađanina, velikana Jovana Sterije Popovića, Vučevski je napisao komediju o svom vremenu, ovom sada u kome svi živimo. Realistična porodična slika u Vršcu, upotpunjena je svokodnevnim humorom koji proizilazi iz drugačijih pogleda na svet različitih generacija, tako da je svima blizak, poznat i drag. Za razliku od Sterijinih dela u ovoj komediji nema visokoparnih ukrasa, pokondirenosti, kiča kojim se rešavaju problemi, u Stefanovoj drami gotovo sve je surovo realistično, čime se dodatno ističu karakteristike vremena: statičnost, apatičnost i nedostatak želje da se napusti određena zona komfora, što podseća na učmalost, a zapravo nije tako, već nam je Vučevski na suptilan način predočio ovom dramom ono što je Al Paćino, koji je sebe smatrao komičarom odavno saopštio: „Glumi se i u životu, a u umetnosti se traži istina“.
Istina o nama koja je iskazana u ovoj komediji možda nije jednostuka, sve zavisi iz kog ugla posmatrate, bez uvijanja i neke „laže i paralaže“, pa vi čitajući razlučujte gde prestaje komika i šala, a počinje zbilja i koliko preuveličavanja ima, a šta je zaista presudno?
Marina Đenadić

Venijaminov krst je zbirka drama pisanih za radio, tokom neprekidnog višedecenijskog pregalaštva Radomira Putnika na polju kulture i umetnosti. Značaj ovih drama je vanvremenski, baš kao što je i njihovo prikazivanje zbog prirode samog medija vanprostorno.
Dela "Venijaminov krst", "Pokajnica", "Simon iz Kirene", "Poslednji trenuci kralja Aleksandra i kraljice Drage", "Kuća na keju" i "Noć u Keltijevoj kući" su različitih dramskih žanrova, ali jedinstvenog autorskog rukopisa koji se suvereno prepoznaje u svakome od njih - tri apokrifne drame, jedna istorijska i dve žanrovske (kriminalistika i fantastika).
Na koncu svake od ovih povesti mi spoznajemo razloge zbog kojih se autor odlučio da ih predstavi publici u upravo tom mediju. To je osobina koja odlikuje pravog istinskog poznavaoca kako umetnosti, tako i zanata: umeće da prilagodi materijal odabranom načinu izražavanja.
Autor ilustracija, drvoreza, u zbirci je Nebojša Radojev.

Da li ste se ikad zapitali koliko vremena provedemo u snu? Prosečno, jednu trećinu vremena provedemo spavajući i sanjajući ‒ što je jedan od dodatnih razloga da pročitamo ovu dramu, koja dugo nije prevođena kod nas, a ušla je i u opus školske lektire.

Ovu dramu svevremenom čini upravo poruka koja je pomalo skrivena, što je tipično za barokna dela, a to je da se samoanalizom i kontrolisanjem sopstvenih afekata može mnogo postići i dosta lošeg sprečiti, ali zbog toga ne bi trebalo da prestanemo da sanjamo i imamo snove ‒ i to je ono što bi svaki čitalac/gledalac valjalo da ponese sa sobom kao vredan nauk, koji nam je nesebično podario Kalderon de la Barka i između ostalog Pedro Kalderon de la Barka se zbog toga svrstava u red vodećih svetskih klasika,koji će nam na kraju poručiti:
I zato hoću da poživim
i da za dobro iskoristim
sve dane svoje, dok mi traju;
a slabosti nam oprostite,
jer duše plemenite i čestite
uvek s veseljem opštaju. - Marina Đenadi

Pozorište u paklu promalja se kroz svekoliku svetsku književnost, od Dantea do Bulgakova, od Getea do Tomasa Mana, a đavo koji iskušava junake uvek je figura nekog višeg načela kojim se uspostavlja ravnoteža.

Šta se, međutim, događa sa čovekovom dušom kada pakao izgubi mitski i religijski oreol i postane njegova stvarnost, njegov jedini život?

Drama Moskvičem do pakla nastojanje je autora da dodirne on najbolnija mesta koja su se stekla u jednom mladom životu, i njihovim ogoljavanjem i bezrezervnim samosuočavanjem pokuša da, ako ne prevaziđe, a onda zaceli to teško breme krivice, gubitka i tragedije, koje nastane kada se iz nehata ugasi život voljenog bića.

I kako je to već veliki pesnik rekao da je đavo deo one sile koja praveći zlo vazda dobro stvara, i knjiga Moskvičem do drame „U paklu“ kroz ispovednu prozu autora i njegove autopoetičke i autobiografske zapise koji prate i njegov životni usud i samo pisanje drame, pokazuje jedinstvenost tog pakla u sebi i raja čiste emocije koja ne sagoreva nikad, nego menja oblik, isceljuje i daje pogon da se živi i dalje.

Izdavač je objavio pet dramskih tekstova Leonida Andrejeva (1871-1919), jednog od najznačajnijih pisaca takozvanog srebrnog veka ruske književnosti. Jovan Ćirilov, taj sveznadar pozorišne umetnosti, kaže: „Leonid Andrejev, tanan kakav se rodio, u takvim je vremenima preživeo tri pokušaja samoubistva, smrti voljenih žena i velike poraze posle trijumfalnih uspeha. Umro je kao emigrant, razočaran u Oktobarske promene. Prevodilac Novica Antić je izabrao drame iz raznih perioda. Drame Leonida Andrejeva, kao i njegova još popularnija pripovedačka proza, bile su izraz velikih stvaralačkih muka jednog kompleksnog ruskog intelektualca”. U knjizi su drame „Dani našeg života”, „Čovekov život”, „Anatema”, „Profesor Storicin” i „Pseći valcer”

Antologija drama našeg dramskog pisca Miodraga Ilića. Deset žanrovski raznovrsnih dramskih tekstova koje je autor odabrao za ovu knjigu, u celosti dokazuju, da svaki dramski rukopis predstavlja celovit, zaokruženi isečak iz života odabranih dramskih junaka. Drame su nastale u različitim vremenima, ali ih određuje zajednički imenilac: moralni stav koji pripada današnjem vremenu, ali koji nije u suprotnosti sa osnovnim humanističkim načelima.

Knjiga „Šaputave devojke" (RTS Izdavaštvo i Centar za medije „Ranko Munitić" 2019) zapravo je lična priča Zorice Jevremović o njenom odrastanju, prijateljicama i njihovim noćnim šaputanjima, deljenju najskrovitijih tajni i svakodnevnih iskustava, fenomenu poznatom samo ženama. Ovaj tako jednostavan, ženama kroz vekove poznat i sveprisutan običaj, prikazan je na fantastičan i pronicljiv način u studiji u kojoj nas autorka vraća u vreme kada je osnovala prvo feminističko pozorište u našem delu Evrope koje je predstavljalo oazu u Beogradu za zlostavljane žene u godinama rata i beznađa koje su na toj svojoj, feminističkoj teritoriji, predstave ovog ženskog pozorišta gledale isključivo u ženskom društvu. Analitički pristupajući trima svojim pozorišnim predstavama - Arijadna, Šaputave devojke I i Šaputave devojke II, Zorica Jevremović u knjizi je sveobuhvatno razložila njihovu koncepciju, učinila ih bliskim kroz date tekstove i onima koji nisu imali mogućnost da ih vide, teoretski obrazložila svoje rediteljske postupke. Opisala je vreme njihovog nastanka (poratno i nasilno) uz sociološko razmatranje feminističkih osobenosti. Iz svojih junakinja Tanje, Dragane, Vesne, Lee i Urše je na diskretan način izvlačila liričnost, toplinu, erotičnost i plemenitu snagu...

Sabirni centar // Generalna proba samoubistva // Život u tesnim cipelama // Kumovi

Drame 3

„Tek kad umre, čovek sazna s kim je život proveo.“ Sabirni centar

Kao svaki veliki dar Duško Kovačević nas svakom novom dramom iznenadi. Sve je na prvi pogled u njegovim Kumovima, recimo, komediji svakodnevne tragedije, kao u svakoj njegovoj dosadašnjoj drami, sazdano od duhovitog dijaloga, sa jarkim ličnostima koji tu oko nas žive neki svoj aktuelni život. Reklo bi se da je Duško Branislav Nušić našeg vremena, rasni komediograf, satiričar sa merom, bez deformacija sfernog ogledala. Jovan Ćirilov

Za razliku od Topalovića iz Maratonaca, koji decenijama preprodaju iste mrtvačke kovčege, ostajući u okvirima sitne familijarne manufakture, njihovi bliski rođaci, junaci komada Generalna proba samoubistva, tri ekscentrična brata, kapetan rečne plovidbe, kontroverzni biznismen i suludi psihijatar, bez obzira na to da li su baš to za šta se izdaju da jesu, umešani su u velike svetske poslove, u trgovinu ljudima i ljudskim organima, onima čiji su samoubilački naum osujetili… Vladimir Stamenković

Knjiga izabranih drama poznatog ruskog dramskog pisca Nikolaja Koljade, koje je priredio i preveo Novica Antić. Deset odabranih drama (Poloneza Oginskog, Lažljivica, Praćka, Kokoška, Murlin Murlo, Violine daire i pegla, Bajka o mrtvoj carevoj kćerki, Šuplji kamen, Zlatna zmija i Velika sovjetska enciklopedija) po prvi put u prevodu, u jednoj knjizi. Da citiramo pisca: "Nadam se da ćete i vi, dragi moji čitaoci u Srbiji, pročitavši ovu knjigu, pustiti neku suzu ili se nasmejati, kao i ja, dok sam pisao te drame. I ja ću, onda, biti srećan."

Sećajući se grada i ulica detinjstva, kojima sam protrčao zagledan u nebo, po kojem su leteli moji golubovi, sa osmehom za „strašne“ događaje i tugom kad se uništava i nestaje nešto lepo i vredno, napisao sam prvu dramu za pozorište – Maratonci trče počasni krug. Pisao sam je dve godine po podstanarskim sobama kao tragediju jednog mladog čoveka, prisiljenog da se bavi pogrebnim poslovima u familiji metuzalema. Pisao sam je kao sopstveno osećanje nemoći i želje da napustim „pogrebnu državu“. Kad sam je pročitao kao završni rad na trećoj godini studija, ispostavilo se da je reč o komediji, da sam se od užasa branio smehom, ironijom, cinizmom i crnim humorom; crnim kao moja osećanja tih godina, u takvoj državi.

Dušan Kovačević

„Svet koji slika Kovačević jeste smešan ali se sa njim ne pravi humoristički kompromis. Radovan je opasan u svojoj neprilagođenosti i skučenosti shvatanja, Topalovići završavaju dramu u automobilu gazeći sve živo pred sobom, a preko zatamnjenih, crnohumornih preliva njegovih tekstova stiže do nas turobna dijagnoza o nesolidnosti jednog mentaliteta, pa čak i čoveka uopšte.“

Slobodan Selenić

„Maratonci, sa žestinom za koju je sposoban samo mlad čovek u potrazi za jednim novim romantizmom, akumuliraju idiotizam palanačkog patrijarhalnog duha koji, izgubivši sva pozitivna istorijska svojstva, negde na mrtvom koloseku proizvodi čudovišta poput Topalovića i komp.“
Muharem Pervić

Poslednja, peta knjiga Sabranih dela našeg najznačajnijeg savremenog dramskog pisca, akademika Dušana Kovačevića, sadrži i četiri poslednja njegova dramska teksta: Ponoćna pošta; Generalna proba samoubistva; Život u tesnim cipelama i Kumovi. I ova dela, nastala u periodu i okolnostima, koja su značajno i sudbonosno promenila društvenu i ličnu životnu paradigmu, ne samo autoru, pokazuju i potvrđuju zašto se Dušan Kovačević može smatrati nastavljačem središne komediografske linije u srpskoj književnosti, koju je započeo Sterija, a slavu joj u zemlji, ali i u inostranstvu, doneo Branislav Nušić, da bi joj u periodu od 1945. do 1990. godine, poseban ton dao Aleksandar Popović. Tu liniju komične atmosfere i satiričnog tona, na poseban način je nastavio mladi student dramaturgije Dušan Kovačević, koji je već svojim komadima oduševio publiku i duboko zamislio kritičare. Svedočeći o svakodnevnima mukama našeg čoveka, u nenaklonjenim dnevnim vrtlozima istorije, o njegovim sklonostima i manama, o njegovim pokušajima da se u svemu snađe, Kovačević je otkrio i kaptirao neočekivane duhovne izvore sveta u kojem odrastao i uzdigao ga nad mnogim svetovima. Zato su mnoge replike iz njegovih drama danas opšta mesta u svakodnevnom razgovoru na srpskom jeziku, a njegove drame najvažniji uvidi o duhu vremena i sveta, koji se protegao do današnjih dana.