KLASICI, DRAME, MISLI

Zbirka sadrži priče:
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.

... Rableove tekstove s pravom smatraju za "kanonske tekstove za mehanizam smeha". Rable se ovde prerušava u lažnog i veselog astrologa.
Uprkos nesumnjivoj složenosti i ezoteričkoj slojevitosti, Rableov tekst nikada ne gubi na čitljivosti, sve nas učeći da govorimo slobodno. krepeći nas u oskudicama i iskušenjima života...

... Poput Borhesa, Rable katkad izmišlja autore ili citate, katkad je u tome verodostojan, a katkad stvarnim autorima pripisuje reči koje oni zapravo nisu napisali, u neponovljivoj kombinaciji erudicije, smeha i fantastike...

U svakoj izreci leže istorija, filozofska promišlјanja, humor, ironija i nadasve lјudska iskustva koja i danas zvuče aktuelno. Ova knjiga, građena kao bogat i izuzetno pregledan rečnik, vodi nas kroz veličanstvenu riznicu latinske kulture: od prvog do poslednjeg slova abecede. Na jednom mestu sakuplјeno je čak 3526 citata, sažetih mudrosti rimskih filozofa, oštroumnih opaski pesnika i večnih istina koje su svoje autore nadživele.

Knjiga „Ni život nije sve“ Vladimira Arsića donosi izbor četiri dramska teksta nastala u periodu od više decenija, koji na osoben i prepoznatljiv način povezuju lirsko, dramsko i metafizičko iskustvo čoveka.

Arsićev dramski svet gradi se na granici sna i jave, života i smrti, stvarnosti i simbola. Njegovi junaci, često izgubljeni u vremenu i sopstvenim izborima, suočavaju se sa pitanjima smisla, identiteta, krivice i prolaznosti. Kroz složenu, ali nenametljivu simboliku i snažno individualizovan jezik likova, drame otkrivaju duboku etičku i egzistencijalnu ravan savremenog čoveka.

Posebno se izdvaja drama Bajka o sanjaru i psu, u kojoj se kroz poetiku sna i fantastičkog prožimaju uticaji velikih književnih tradicija, dok drama Naši otvara pitanja identiteta, sukoba i kolektivne svesti u vremenima krize. U drami Beleg prikazan je čovek koji pokušava da prevaziđe sopstvenu sudbinu, ali u tome tragično ne uspeva, dok najnoviji tekst Uređanje vetra donosi snažan, gotovo filmski niz scena o suočavanju sa prošlošću i sopstvenim životom.

Arsićev dramski izraz odlikuju stilska razuđenost, metafizička dubina i jezička autentičnost, što ovu knjigu svrstava među značajna dela savremene srpske dramske književnosti.

Otkrijte dubinu Čehovljevih drama. Od buntovnog stvaraoca u "Galebu" do melanholične čežnje "Tri sestre" za Moskvom – istražite svet tragičnih figura u potrazi za smislom.

U drami Ujka Vanja, prvi put izvedenoj na sceni pre više od 125 godina, Čehov je stvorio galeriju nesrećnih junaka koji u zrelim godinama otkrivaju da im je život lišen smisla, snovi propali, a oni nemoćni da promene sudbinu. Svi oni sanjaju o sreći, bez snage da je dosegnu, ali ipak istrajavaju u životu koji sve manje razumeju.

U drami Galeb, pratimo buntovnog stvaraoca u grozničavoj potrazi za inovativnim umetničkim pečatom. Njegova glad za uvažavanjem, isprepletena sa patnjom zbog neuzvraćene privrženosti, vodi ga ka ivici beznađa.

Drama Tri sestre donosi melanholičnu povest o tri duše zarobljene u provincijskoj letargiji, čiji je jedini svetionik nade san o povratku u Moskvu. Kroz njihove unutrašnje lomove i egzistencijalna traganja, Čehov slika portret Rusije koja, na pragu novog doba, stoji nad ambisom neizvesnosti.

„Moj život“ je novela Antona Pavloviča Čehova iz 1896. godine, koja kroz ispovest glavnog junaka, Misaila Poloznjeva, kritikuje malograđanski mentalitet, besmislen rad i površnost društva. Priča prati Misaila koji napušta konvencionalnu karijeru zarad fizičkog rada, sukobljavajući se sa porodicom i okolinom u potrazi za smislom. Ovo delo smatra se jednom od Čehovljevih najdubljih priča o potrebi za ličnom slobodom i moralnim integritetom.

Večni muž • Krotka • Pošteni lopov • Netočka Nezvanova

Zbirka pripovedaka jednog od najvećih svetskih književnika donosi snažne psihološke priče o ljubavi, krivici, patnji i potrazi za smislom života. U knjizi Krotka i druge pripovetke, Fjodor Mihajlovič Dostojevski istražuje najdublje slojeve ljudske prirode i postavlja pitanja koja su i danas jednako aktuelna.

Na razmeđi književnosti i filozofije, Dostojevski u ovim delima otvara teme lične slobode, odgovornosti, dobra i zla, kao i složenih odnosa između ljudi. Njegovi junaci suočavaju se sa unutrašnjim dilemama, moralnim padovima i borbom za lični identitet, što ove pripovetke čini izuzetno snažnim i nezaboravnim.

U pripovetkama Krotka i Večni muž, autor donosi duboke psihološke studije o ljubavi, braku i odnosu između tiranina i žrtve. Ljubavne drame postaju okvir za istraživanje ljudskih slabosti, strahova i unutrašnjih sukoba.

U priči Pošteni lopov, Dostojevski istražuje moralne dileme i snagu oproštaja, dok novela Netočka Nezvanova donosi dirljivu priču o detinjstvu, umetnosti i izdaji poverenja. Ovo delo, napisano u ranoj fazi autorovog stvaralaštva, ističe se posebnom lirskom snagom i emocionalnom dubinom.

Zašto pročitati ovu knjigu:

Izbor najznačajnijih pripovedaka Dostojevskog
Duboka psihološka i filozofska tematika
Priče o ljubavi, patnji, krivici i iskupljenju
Idealno za ljubitelje klasika svetske književnosti
Knjiga koja podstiče razmišljanje o suštinskim životnim pitanjima

Krotka i druge pripovetke predstavljaju dragoceno izdanje za sve ljubitelje ruske književnosti, psiholoških romana i dela koja istražuju dubine ljudske duše. Ovo je knjiga koja ostavlja snažan utisak i dugo ostaje u mislima čitalaca.

Stogodišnja baka i druge pripovetke – Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Stogodišnja baka • Gospodin Proharčin • San smešnog čoveka • Gazdarica • Selo Stepančikovo • Tuđa žena i muž pod krevetom

U ovoj raznovrsnoj zbirci pripovedaka Fjodor Mihajlovič Dostojevski još jednom pokazuje zašto se ubraja među najveće poznavaoce ljudske duše. Njegovi likovi nisu ni potpuno dobri ni potpuno loši — oni su složeni, protivrečni i duboko ljudski, zbog čega ove priče i danas snažno odjekuju među čitaocima.

Zbirka donosi šest izuzetnih dela koja istražuju različite aspekte ljudske prirode — od egzistencijalnih dilema i moralnih preispitivanja do društvene satire i suptilnog humora.

U pripoveci Stogodišnja baka, pripovedač susreće staricu na ulici i zamišlja njenu poslednju šetnju, razmišljajući o prolaznosti života, porodici i mirnom završetku ljudskog puta.
U priči Gospodin Proharčin, Dostojevski prikazuje složen karakter „malog čoveka“, rastrzanog između straha, tuge, pohlepe i potrebe za sigurnošću.
San smešnog čoveka donosi snažnu filozofsku priču o duhovnom preobražaju, odgovornosti i ljudskoj težnji ka moralnom savršenstvu.

U pripoveci Gazdarica, autor kroz simboličnu priču o sukobu dva muškarca prikazuje borbu između starog i novog sveta, dok žena u središtu radnje postaje simbol narodne duše.

Poslednje dve priče, Selo Stepančikovo i Tuđa žena i muž pod krevetom, otkrivaju Dostojevskog u drugačijem tonu — sa više ironije, humora i društvene satire. U njima se već nazire galerija likova koji će kasnije obeležiti njegova najpoznatija dela.

Zašto pročitati ovu knjigu:

Izbor značajnih pripovedaka Fjodora Mihajloviča Dostojevskog
Duboka psihološka i filozofska tematika
Priče o ljudskim slabostima, ambicijama i moralnim dilemama
Kombinacija ozbiljnih tema, humora i ironije
Idealno za ljubitelje klasika svetske književnosti

Stogodišnja baka i druge pripovetke pružaju jedinstven uvid u stvaralaštvo ruskog klasika i predstavljaju savršen izbor za sve koji žele da upoznaju različite aspekte književnog genija Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

Snažan psihološki roman o strasti, zavisnosti i čovekovoj borbi sa sopstvenim slabostima, u kojem Dostojevski prodire duboko u ljudsku prirodu i razotkriva pogubnu moć kocke.

Mladi učitelj Aleksej Ivanovič dolazi u otmeni nemački gradić Ruletenburg kao pratnja osiromašenoj plemićkoj porodici, ne sluteći da će se ubrzo naći u vrtlogu sudbinskih iskušenja. U početku deluje kao posmatrač, ali unutrašnji sukob između ponosa i pokornosti ne dopušta mu da ostane po strani. Ubrzo postaje zarobljenik dve snažne strasti – nedostižne ljubavi prema Polini i neodoljive privlačnosti ruleta.

U svetu u kome se vrednost čoveka meri dobitkom i gubitkom, Aleksej veruje da jedan obrt točka može promeniti njegovu sudbinu. Dok posmatra moralni pad ljudi oko sebe, i sam tone u vrtlog kockarske zavisnosti. Njegov uspon i pad postaju snažna slika čovekove borbe sa iluzijom da se sudbina može pobediti. Na kraju, Aleksej dolazi do gorkog saznanja – u igri na sve ili ništa čovek najčešće gubi ono najvrednije: samoga sebe.

Roman Kockar inspirisan je i ličnim iskustvom Dostojevskog, što dodatno doprinosi autentičnosti i psihološkoj dubini ovog dela. Kratak, ali izuzetno snažan, ovaj roman spada među najintenzivnija dela svetske književnosti.

Zašto pročitati ovu knjigu:

Klasično delo jednog od najvećih pisaca svetske književnosti
Snažan psihološki roman o zavisnosti i ljudskoj slabosti
Dinamična i napeta priča o ljubavi, strasti i sudbini
Idealan izbor za ljubitelje klasika i psiholoških romana

O romanu su pohvalno govorili i veliki mislioci i pisci.
„Dostojevski je jedini psiholog od koga sam imao šta da naučim“, zapisao je Fridrih Niče, dok je Andre Žid roman opisao kao „strasnu i surovu ispovest o čoveku koji sve stavlja na kocku“.

Predgovor ovom izdanju napisao je Jovan Popov, redovni profesor opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rođen je u Moskva 1821. godine i smatra se jednim od najvećih pisaca svih vremena. Njegova dela, među kojima su Zločin i kazna, Idiot i Braća Karamazovi, i danas predstavljaju vrhunac svetske književnosti i nezaobilazno štivo za sve ljubitelje klasika.

Homerov bezvremeni epski spev i danas snažno dočarava užas i junaštvo ljudi i bogova. On prikazuje sudare silovitih emocija i borbe usred pustošenja i razaranja. Radnja se neumoljivo kreće ka potresnom i tragičnom završetku Trojanskog rata. Ilijada prati sukob između Ahileja i Agamemnona, slavi heroizam, ali i ljudske slabosti, ljubomoru i tragediju rata, čineći je večitim ogledalom ljudske prirode. Jedna od najznačajnijih osobina Homerove pesničke umetnosti jeste njegova moć zapažanja. Iz nje proističe razborita i obuzdana mašta. Sve što je u životu bitno prikazano je jasno, živo i promišljeno. Likovi su oblikovani uverljivo i za današnjeg čitaoca. Homerove besede zrače celokupnim bićem likova koji ih izgovaraju. Opisi su bogati biranim izrazima, zvučnim rečima i okretnim frazama. Slike su čiste, žive i upečatljive. Posebno su značajna poređenja, kratka ili razrađena. Ona rasvetljavaju događaje, oživljavaju prizore i jasno izražavaju utiske, čineći Ilijadu bezvremenim remek-delom.

Homerov bezvremeni epski spev i danas snažno dočarava užas i junaštvo ljudi i bogova. On prikazuje sudare silovitih emocija i borbe usred pustošenja i razaranja. Radnja se neumoljivo kreće ka potresnom i tragičnom završetku Trojanskog rata. Ilijada prati sukob između Ahileja i Agamemnona, slavi heroizam, ali i ljudske slabosti, ljubomoru i tragediju rata, čineći je večitim ogledalom ljudske prirode. Jedna od najznačajnijih osobina Homerove pesničke umetnosti jeste njegova moć zapažanja. Iz nje proističe razborita i obuzdana mašta. Sve što je u životu bitno prikazano je jasno, živo i promišljeno. Likovi su oblikovani uverljivo i za današnjeg čitaoca. Homerove besede zrače celokupnim bićem likova koji ih izgovaraju. Opisi su bogati biranim izrazima, zvučnim rečima i okretnim frazama. Slike su čiste, žive i upečatljive. Posebno su značajna poređenja, kratka ili razrađena. Ona rasvetljavaju događaje, oživljavaju prizore i jasno izražavaju utiske, čineći Ilijadu bezvremenim remek-delom.

U polutami severnih noći, usamljeni sanjar – čovek nežne naravi i bogatog unutrašnjeg sveta – luta peterburškim ulicama, nalazeći utočište u tišini i sopstvenoj mašti. Njegovu svakodnevicu ispunjavaju dugi razgovori sa samim sobom i svetlost belih noći, koje mu daju iluziju da nije potpuno sam. Jedne takve noći upoznaje Nastenjku, krhku i iskrenu devojku čija je sudbina obeležena strpljivim čekanjem i nadom. Njihov susret prerasta u dirljivu ispovest dvoje usamljeničkih duša, gde poverenje istovremeno pruža utehu i izaziva iluzije.

Njihova priča, kratka poput same bele noći, otkriva duboku istinu: najnežnije ljudske veze često traju najkraće, ali upravo zbog toga ostaju nezaboravne.

Zašto čitati ovu novelu:
Dirljiva i bezvremena ljubavna priča o mladosti, usamljenosti i snovima

Prelepo prepletena atmosfera Sankt Peterburga i svetlost belih noći

Idealan izbor za ljubitelje klasika i dela Fjodora Dostojevskog

Priznati komentari:
„On slika poput Rembranta, a umetnost njegovih slika toliko je moćna i često toliko savršena da bi, uveren sam, Dostojevski svejedno bio najveći romanopisac.“ – Andre Žid
„Korisnici društvenih mreža širom sveta zanosno su pisali o prelepoj ljubavnoj priči, dirljivoj i romantičnoj, koja slama srca, a opet ostavlja nezaboravan utisak.“ – The Guardian

Važne napomene:
Predgovor romanu Bele noći napisala je doc. dr Vasilisa Šljivar, docent na Filološkom fakultetu, Katedra za slavistiku.

Ciljna grupa:
Knjiga za sve ljubitelje klasika, posebno čitaoce privržene romanima Fjodora Dostojevskog.

O autoru:
Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821–1881) bio je jedan od najvećih ruskih romanopisaca. Rođen u Moskvi, odrastao je u siromašnom okruženju koje je duboko uticalo na njegovo stvaralaštvo. Nakon ranih književnih pokušaja i prevoda Balzaka, Dostojevski se uključuje u revolucionarni kružok i biva osuđen na smrt, a kazna mu je u poslednjem trenutku preinačena u teški prisilni rad u Sibiru.

Iskustva iz robije oblikovala su njegovu kasniju književnost, uključujući velika dela kao što su Zločin i kazna, Idiota, Braća Karamazovi i Zli dusi. Njegova dela istražuju složenost ljudske psihe, moralne dileme i duboke emocije. Dostojevski je preminuo 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu, ostavljajući neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

“Romeo i Julija” je ljubavna tragedija velikog engleskog dramskog pisca XVI veka Vilijama Šekspira. Radnja je koncentrisana na dvoje mladih koji su se zaljubili jedno u drugo uprkos tome što potiču iz neprijateljskih porodica. Ta činjenica biće razlog njihove tragične sudbine.

Čiča Gorio, jedno od najznačajnijih dela Onorea de Balzaka, snažna je priča o roditeljskoj ljubavi, društvenoj nepravdi i moralnom posrnuću jednog vremena. U središtu romana nalazi se čovek koji je ceo život posvetio sreći svojih ćerki, žrtvujući imetak i dostojanstvo, da bi na kraju ostao sam, zaboravljen i osiromašen.

Paralelno sa njegovom tragičnom sudbinom, Balzak prikazuje uspon mladog studenta Ežena de Rastinjaka, ambicioznog mladića koji pokušava da pronađe svoje mesto u pariskom visokom društvu. Kroz njegove oči otkriva se svet u kojem dominiraju interes, licemerje i bezdušna borba za status, dok su istinske vrednosti potisnute na marginu.

Roman nudi izuzetno realističan prikaz francuskog društva 19. veka, razotkrivajući složene odnose moći, novca i emocija. Kao deo monumentalnog ciklusa Ljudska komedija, Čiča Gorio zauzima posebno mesto u Balzakovom opusu i smatra se nezaobilaznim klasikom svetske književnosti.

Ovo delo je idealan izbor za čitaoce koji žele da razumeju francuski realizam, psihologiju likova i društvene mehanizme koji oblikuju ljudske sudbine.

Prošlo je više od četiri decenije otkako se u etru prvi put oglasila porodica Jovanović. Angažovana, humorističko-satirična i dramski razigrana serija „Jovanovići – svakodnevica jedne porodice” Zabavno-humorističkog programa Radio Beograda, svojim sadržajem naprečac je osvojila srca slušalaca. U čemu je bila tajna uspeha „Jovanovića”? Verovatno u ideji Branislava Đuričića, u briljantno pogođenoj petominutnoj formi radio-stripa, u razigranim tekstovima, odličnoj glumačkoj ekipi, veštoj režiji i u vešto prikazanim društvenim prilikama. „Jovanovići“ su počeli da se emituju na Prvom programu Radio Beograda 5. januara 1981. godine, da bi život nastavili svakog radnog dana u 5.45 ujutro uz dve dnevne reprize. Životno uverljiva, dramski razigrana, porodica Jovanović je svojim sadržajem brzo osvojila slušaoce i ušla u mnoge porodice, da s njima podeli svakodnevne brige i radosti. Do kraja 1987. godine tekstove je pisao uglavnom Branislav Đuričić, a od 1988. do 1994. „Jovanoviće” je kreiralo šezdeset troje sastavljača. Pera su oštrili i oni kojima pisanje nije zanat. „Jovanovići” su preko glave preturili raspad države i stvaranje nove, rat, inflaciju, politički pluralizam, ali su ostali bez stranačkog opredeljenja, što im je davalo za pravo da se nepristrasno oglašavaju o zbivanjima. S pričama iz života porodice Jovanović slušaoci su mogli lako da se poistovete, što je značajno doprinelo tome da ova emisija postigne veliku popularnost.
Članovi porodice Jovanović bili su: Đorđe Jovanović, grafički radnik (Dušan Antonijević i Mihajlo Viktorović), Melanija Jovanović, njegova supruga (Ljiljana Krstić, Olga Spiridonović i Radmila Savićević), Jovan Jovanović, njihov sin, VKV radnik (Zoran Radmilović, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ivan Bekjarev, Miki Manojlović, Marko Nikolić), Stana Jovanović, Jovanova supruga, medicinska sestra (Renata Ulmanski, Ljiljana Blagojević) i njihova deca Vesna Jovanović, učenica (Zorica Jovanović, Tatjana Pujin, Nataša-Rajčel Ćosović), Zoran Jovanović, učenik (Vera Obradović, Dobrila Matić – Komadina, Milan Rodić, Vuk Matić i Petar Alimpijević). Reditelji su bili Aleksandar Pantelić i Vladimir Putnik. „Jovanovići” su na talasima Prvog programa Radio Beograda emitovani do leta 2000. godine.

Roman Majstor i Margarita predstavlja jedno od najznačajnijih dela svetske književnosti 20. veka. U mističnom i satiričnom preplitanju fantazije i stvarnosti, Mihail Bulgakov vodi čitaoca kroz moskovske ulice, pozorišne daske i bezvremenske dimenzije u kojima se sudaraju dobro, zlo, umetnost i ljubav.
Pojava misterioznog stranca otvara niz događaja koji razotkrivaju ljudske slabosti, moć vlasti i snagu stvaralačke slobode.
U središtu romana stoji tragična ljubavna priča Majstora i Margarite, čija odanost nadilazi granice života i smrti. Bulgakovljev spoj humora, filozofije i fantastike čini ovo delo neiscrpnim izvorom tumačenja i jedinstvenim literarnim iskustvom.
Ovo izdanje sadrži kritički pogovor i sveobuhvatnu analizu prevodioca, koji čitaocu pružaju dublji uvid u delo i njegov književni kontekst.

Vojvotkinja de Lanže je više od pukog sentimentalnog romana o tragičnoj ljubavi između uzvišene Antoinette de Navarreins i impulsivnog generala de Montriveaua. Kao i ostatak ljudske komedije, i ova priča je obežena političkim i društvenim utiskom: pored ove patricijske ljubavi, Balzak opisuje stanje propadanja francuskog plemstva. Ideja za ovu knjigu došla je piscu tokom 1831. godine kada ga je obuzela strast prema vojvotkinji od Castries, pripadnici visokog društva koja se divila njegovom talentu. Nakon meseci dvosmislene veze, prelepa vojvotkinja izmiče njegovim udvaranjima. Povređen ovim romantičnim neuspehom, Balzak odlučuje da javnosti predstavi romantiziranu verziju ove razočarane strasti. U odsustvu njegove ljubavi, mlada žena mu nudi model za lik Antoinette de Navarreins, vojvotkinje od Langeaisa, čiji aristokratski ponos guši spontane osećaje. Stoga, perom naoštrenim ogorčenjem, Balzak piše ovaj roman. Pored romanse, knjiga pruža ozbiljnu studiju propadanja plemstva i gubitka njegovih moralnih vrednosti suočenih s usponom na vlast nove aristokratije zasnovane na novcu: buržoazije, koju pohlepa uzdiže na vrh društvene lestvice, sve bliže prestolu i moći.

Božićna pesma nastala je davne 1843. godine kada je čuveni engleski pisac Čarls Dikens, razočaran parlamentarnim izveštajem o deci kao radnoj snazi u Velikoj Britaniji, odlučio da napiše nešto u ime siromašnih, što će privući pažnju ljudi. Ova novela je do danas ostala jedna od najpopularnijih i najdugovečnijih božićnih dela.

Ovo je još jedna divna bajka, toplo ispisana Dikensovim čudesnim perom, koje nas u trenutku zbunjuje i zavodi. Samo je ovaj sjajan pisac uspevao da prikaže topla srca iza groznog lica i da naizgled najgore ka-raktere snagom ljubavi preobrati u dobre ljude.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.

„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin

Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.


„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin


Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

O autoru
Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

U knjizi „Prozor i druge drame“ dramaturškinja i spisateljica Katarina Nikolić predstavlja tri drame koje otkrivaju intimne i teške priče savremenog života.

Sabrane drame Dušana Kovačevića prvi put u jednom tomu.
Dvadeset dve drame napisane u periodu dužem od pola veka, od 1972. do 2024, od kojih se dve, „Rođendan gospodina Nušića“ i „Udovica život čoveka“, objavljuju prvi put.
Drame koje su ovog pisca učinile jednim od najvažnijih autora u istoriji srpske dramske književnosti.
Neraskidiva veza stvarnosti i književnosti je objedinjujuća nit Kovačevićeve dramaturgije. Uloga književnosti je da priča priče o stvarnosti tako što će u te priče uneti istinu i kritičku notu kao svojstva koje im je oduzela sama stvarnost. Kovačevićeve drame nastoje da u pričama o stvarnosti uspostave sliku koja je istinita, ali u sebi sadrži i patos zabranjenog otkrića. To otkriće nije moguće u stvarnosti, jer ga ona odbacje iz ideoloških, političkih ili kulturoloških razloga, ali je moguće, pa i nužno u književnosti, jer na tako uspostavljenoj razlici između stvarnosti i njene književne slike nastaju komediografski potencijal i unutrašnja napetost ove dramaturgije.
Pomerajući kritičku optiku, Dušan Kovačević ostaje trajno privržen ideji pozorišta koje ne ostavlja na miru stvarnost, ma koliko se ta stvarnost menjala.

Zbog britkog menipskog humora, pisan u formi dijaloga, nekonvencionalan i neočekivan u pogledu književne forme, nastao kao mešavina proze i stiha, Patriota je dugo, bespravno i po inerciji pripisivan Lukijanu iz Samosate. Siromašni Grk u glavnoj ulozi, međutim, svojim nepoznavanjem sintaktičkih zakonitosti, konfuznom upotrebom dijalektizama, raznovrsnim jezičkim manjkavostima, odaje pravu prirodu autora - imitatora, skriveni identitet pseuodo Lukijana. Dijalog je pisan u vreme Nićifora Foke koji je, povrativši 961. godine Krit od Saracena, uzurpirao vizantijski presto 963 . godine. Prvi deo dijaloga usmeren je protiv ondašnjih humanista i njihovog prekomernog entuzijazma prema antičkoj kulturi. Drugi deo se na ozbiljan način obraća za pomoć svim patriotama da podrže vladara i njegovu veliku kampanju protiv neprijatelja Vizantije i hrišćanstva. Lukijanovska forma dijaloga, drsko parodiranje tabua, slojevitost značenja, književne i mitološke reminiscencije, čine ovo delo jedinstvenim biserom vizantijske književnosti.

Zanimljiva knjiga sa mnogo primera iz svakodnevnog govora i usmene narodne tradicije uz duhovita objašnjenja autora i etnomuzikologa.

Zbirka dramskih tekstova za decu koji mogu biti od velike koristi pedagoškim radnicima za pripremu školskih priredbi, ali i za individualno čitanje i uživanje.

Od najranijeg detinjstva Tonio Kreger je svestan svoje odvojenosti od drugih ljudi, posebno od svojih najboljih školskih drugova: Hansa Hanzena i Ingeborge Holm, koji predstavljaju buržoasku normu, simbolizovanu njihovim lepim plavokosim izgledom. Tonio žudi da bude prihvaćen u njihovo društvo, ali njegova umetnička priroda mu ne dozvoljava da im se u potpunosti pridruži. Kako Tonio stari, njegov talenat sazreva, postaje pisac, ali se i dalje oseća kao stranac i žudi da se uklopi u svet. On i dalje biva preokupiran suštinskom podeljenošću između života i umetnosti, između lične sreće i discipline koja vodi do velikih dostignuća.

Smrt u Veneciji je novela Tomasa Mana inspirisana stvarnim događajima iz autorovog života, poznata po kontraverznoj tematici: to je priča o ostarelom piscu Gustavu fon Ašenbahu koji se tokom posete Veneciji zaljubljuje u Tađa, četrnaestogodišnjeg dečaka jedinstvene lepote. Premda se Ašenbah, na početku, teši kako je njegovo interesovanje za dečaka isključivo estetske prirode, ubrzo postaje opsednut njime.

Tri drame za njeno rame Aleksandra Gajovića je snažan dramski triptih u kojem se prošlost, savest i identitet sudaraju u prostoru izvan vremena.'

U ovom izdanju sabrane su poslednje verzije priča koje je Po za života odobrio za štampu. Fragmenti, nedovršene priče i čak crtice s makar najmanjim tragom naracije u sebi, takođe su okupljeni u ovom izdanju.