DRUŠTVENE NAUKE

Razvijeno društvo je kao zreo čovek: ne zadovolјava se više time da ceni vrednosti, ideale i cilјeve, već pita u kakvom savezu su ostvareni i na koji način se dolazi do želјene svrhe. Mladost obeležava mete, zrelo doba traži s kim će se udružiti, a starost vodi računa i o tome da put ne upropasti pravac i ne otuđi saputnike. U razmatranjima o moralu metodi imaju sve veću ulogu. Na tome se često razilaze oni koji se slažu u težnjama, pa i u izboru saradnika. Progres i jeste u tome da se neprestano usavršavaju i oplemenjuju sredstva kojima lјudi zadovolјavaju svoje potrebe.
To je odgovor na pitanje da li su se lјudi služili silom ili su koristili pravo u ovom ili onom obliku, najzad da li su drugima nešto nametali ili se obraćali njihovoj svesti, da ih uvere, pridobiju ili oduševe za ono što se njima čini dobro i ispravno.

Središnji deo svakog morala jeste odgovor na pitanje s kim. Odnosi među lјudima – to je upravo sadržina morala. Ona sadržina koje je najstarija i najmanje promenlјiva, da se ne kaže da je večna. Ako je skala odnosno skala vrednosti odgovor na pitanje šta – šta imamo, šta gradimo, šta želimo – onda je serija odnosa među pojedincima i među kolektivima samo nastavak i logična posledica prethodnih napora. Ti odnosi se samo proširuju, baš kao što skala vrednosti biva bogatija i složenija. Prvobitni lјudi imali su da se opredelјuju za neznatan broj nađenih blaga, da stvore nekoliko i da izmisle još manje novih blaga. Svako kasnije pokolenje proširivalo je tu oblast. Današnji lјudi raskošniji su od svih prethodnika, ali su siromašniji prema onima koji će doći. Isto važi za odnose u koje lјudi ulaze da bi živeli i da bi postizali onaj maksimum udobnosti, zadovolјstva i sreće kome teži svako lјudsko biće. Najraznovrsniji su odgovori na pitanje kako. Kako ostvarujemo svoje cilјeve, kakvim metodima se služimo, šta sve sebi dopuštamo?

Moral nije ni nešto utvrđeno ni stalno da se može popravlјati i kvariti, dobijati i gubiti. Time je u isti mah rečeno da čovek nije po prirodi dobar ni moralan, da to tek treba da postane. Ostaje da se vidi da li to važi samo za pojedinca u njegovom ličnom životu ili za čoveka uopšte – je li čovek popravlјiv, šta utiče na njegovo moralno ponašanje i da li u pogledu morala čovečanstvo napreduje ili nazaduje. Posle ovog načelnog pitanja dolazi jedno istorijsko pitanje: ko je sve pokušao da utiče na lјude da budu društveniji, humaniji, moralniji i kakvog uspeha su imali – u svoje vreme i na kasnije naraštaje – razni mislioci i praktičari koji su se time bavili? Najzad, kako se problem morala postavlјa danas – može li se i on obnoviti i usavršiti kao što biva s drugim žrtvama savremenih razaranja? Osobito je važno znati šta će biti s moralom u politici, u privrednom i društvenom životu, i kome pripada budućnost – moralnima ili „veštijima“.

Ja ne znam hoće li ovome doći kraj! Ovo što se dešava prelazi svaku granicu, nadmaša plamenu maštu jednoga Jovana, koji je spremao knjigu sedam pečata za čovečanstvo bez vere, i raskošnu fantaziju jednoga Dantea, koji je podigao veličanstvenu i strašnu arhitekturu jednoga Pakla. Oni nisu sve rekli, oni su rekli malo, jer nisu živeli u naše vreme, jer ne žive danas. [...] Na sreću ili nesreću njihovu, ljudi imaju tu čarobnu moć da zaborave: oni zaborave sve.

(Dragoljub Jovanović, dnevnička beleška iz 1915. godine)