DRUŠTVENE NAUKE

Knjiga Vladimira Jankeleviča SMRT nastala je kao rezultat njegovih predavanja o prafenomenu smrti u Tuluzu. Kada je, 1966 godine, izašla iz štampe, izazvala je veliko interesovanje, toliko, da je čitana na Sorboni pred punom salom studenata, a u isto vreme prenošena preko radio Sorbone, tako da je već u samom početku bila dostupna široj, ne samo filozofskoj publici.Reč je o jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih misaonih pokušaja da se smrti, kao „najizvesnijoj neizvesnosti“ i „najneizvesnijoj izvesnosti“ pogleda u samu suštinu, da se u smrt, ukoliko je to uopšte moguće, pogleda i pronikne kao u jedan od osnovnih fenomena samoga života.Život i smrt su nespojivi antipodi iz čije borbe kao pobednica, na kraju uvek izlazi smrt. Život je trajanje, smrt je prekid tog trajanja. Život je radost i energija; smrt je razaranje, tuga i uništenje. Tanku, zamišljenu liniju koja ih istovremeno spaja i razdvaja ne možemo da vidimo ali je osećamo i naslućujemo. Preko te imaginarne linije, nema više NIČEGA.Zašto je mnogima smrt uvek neka vrsta skandala? Zašto ovaj, tako prirodni događaj, pobuđuje strah i užas među onima koji ga svedoče? Budući da je ovaj prirodni fenomen naša izvesnost, gotovo uvek se doživljava kao slučajnost?Zašto je čovek iznenađen svaki put kada živi čovek umre, kao da se to događa svaki put po prvi put?U tom pogledu, knjiga SMRT postavlja mnogobrojna pitanja, pokušava da dâ odgovore, ali i naglašava da zaista može umreti jedino onaj koji je zaista i živeo, ma kako to shvatili.

Vladimir Jankelevič (Burž, 31.08.1903 – Pariz, 6. 06. 1985,) francuski filozof i muzikolog. Rođen je u porodici ruskih jevrejskih intelektualaca koji su pobegli od antisemitskih pogroma u njihovoj zemlji. Njegov otac, Samuel, bio je jedan od prvih prevodilaca Sigmunda Frojda u Francuskoj; Takođe je za časopise filozofije prevodio Hegela i Šelinga.Jankelevič je počeo da studira filozofiju 1922.na École Normale Supérieure u Parizu, kod profesora Bergsona, koja je bila u rangu magistarskih studija i koju je završio 1924. godine. Od 1927. do 1932. radio je na francuskom institutu u Pragu, gde je doktorirao na temu Šelinga. Vraća se u Francusku 1933, gde je predavao na Lycée du Parc u Lionu i na univerzitetima u Tuluzu i Lilu. Godine 1941.pridružio se francuskom Pokretu otpora. Nakon rata, 1951.godine, izabran je za profesora na katedri Filozofije morala na Sorboni, i tu je ostao do penzionisanja 1977.Poznati su ciklusi njegovih predavanja: Hipokrizija, Nasilje, Ćutanje. Njegovo delo obuhvata dvadesetak naslova od kojih su najpoznatiji: Smrt, Paradoks morala, Muzika i neizrecivo, Ironija, Možeš li misliti o Smrti?

Glavni predmet istraživanja ove doktorske disertacije jeste medijska reprezentacija, a zatim i konstrukcija postojećih oblika telesnosti, a pre svega onih koji se mogu definisati kao drugačiji ili Drugi u odnosu na uspostavljene normativne modele. U osnovne ciljeve istraživanja spadaju analiza, preispitivanje i kritika različitih vidova medijskog posredovanja tela, kao i ukazivanje na moguće mehanizme i procese društvenog konstruisanja, diskriminacije i marginalizacije Drugih i drugačijih tela. U uvodnom delu doktorske disertacije predstavljena je metodološka platforma sa koje pristupam istraživanju, a reč je transdisciplinarnim studijama tela. Prvo pogla

vlje zasnovano je na kritičkoj teoretizaciji tela koja ima uporište u poststrukturalizmu. Ovo poglavlje se sastoji iz dva potpoglavlja od kojih se u prvom telo analizira pre svega sa stanovišta teorije teksta, a zatim i sa stanovišta studije kulture, dok se u drugom potpoglavlju analiziraju koncepti Drugog i Drugosti sa stanovišta nekoliko različitih teorijskih platformi. Drugo poglavlje fokusirano je na analizu dva različita tipa medijskog posredovanja tela koji su obrađeni u okviru dva zasebna potpoglavlja. Prvo potpoglavlje se bavi analizom i kritikom medicinskih tekstova koji su zaslužni za konstrukciji i vrednosnu hijerarhizaciju različitih tipova telesnosti, a posledično i za marginalizaciju Drugog tela. I konačno, drugo potpoglavlje se bavi analizom i kritikom medijskih tekstova koji pripadaju domenu popularne kulture, sa fokusom na medij filma. Obrađena su tri filma kao studije slučaja koje se odlikuju specifičnim reprezentacijama Drugosti i Drugog tela. U zaključku su, u kratkim crtama, još jednom izložene osnovne hipoteze rada koje ukazuju na to da se znanje o telu proizvodi putem različitih diskurzivnih praksi čime se, zapravo, izvodi društveno konstruisanje tela. To dalje potvrđuje hipotezu koja upućuje na to da ne postoji jedan univerzalan model telesnosti baziran na binarnoj podeli, već da je reč o specifičnom načinu identifikacije tela u datom kulturalnom kontekstu.

Umetnost odluke: performans i samoupravljanje u Jugoslaviji 1945-91

U periodu koji seže od uvođenja samoupravljanja kao dominantnog ideološkog i ekonomskog modela, uporedo s ranim eksperimentima u pozorištu i vizuelnim umetnostima, do hiperinflacije koja je označila krah radništva i koja se podudarila sa lokalnim primenama postmodernih praksi, koncept performansa u Jugoslaviji obuhvata širok dijapazon aktivnosti, od organizacije radnih procesa do konceptualne umetnosti.

Pjer Burdije danas se smatra jednim od najpoznatijih i najuticajnijih francuskih sociologa druge polovine 20. veka. Ova knjiga nudi kratku kritičku biografiju Pjera Burdijea, u okviru koje se ističu načini na koji je intelektualna figura ovog autora formirana u akademskim diskursima, osvrt na najznačajnije koncepte koji se vezuju za teoriju datog autora, te eksplikaciju onih koncepata koji su nezaobilazni kada je reč o Burdijeovoj teoriji i pogotovo onih koji se tiču njegovog diskursa o kulturi i umetnosti. Posebna pažnja posvećena je recepciji diskursa Pjera Burdijea, sa ciljem ukazivanja na aktuelnost njegove teorije, ali i mehanizme konstruisanja mitske veličine ovog autora, zbog čega se ovde posebno razmatra kritika, odnosno, dekonstrukcija autorove pozicije u savremenoj nauci.