Knjiga Vladimira Jankeleviča SMRT nastala je kao rezultat njegovih predavanja o prafenomenu smrti u Tuluzu. Kada je, 1966 godine, izašla iz štampe, izazvala je veliko interesovanje, toliko, da je čitana na Sorboni pred punom salom studenata, a u isto vreme prenošena preko radio Sorbone, tako da je već u samom početku bila dostupna široj, ne samo filozofskoj publici.Reč je o jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih misaonih pokušaja da se smrti, kao „najizvesnijoj neizvesnosti“ i „najneizvesnijoj izvesnosti“ pogleda u samu suštinu, da se u smrt, ukoliko je to uopšte moguće, pogleda i pronikne kao u jedan od osnovnih fenomena samoga života.Život i smrt su nespojivi antipodi iz čije borbe kao pobednica, na kraju uvek izlazi smrt. Život je trajanje, smrt je prekid tog trajanja. Život je radost i energija; smrt je razaranje, tuga i uništenje. Tanku, zamišljenu liniju koja ih istovremeno spaja i razdvaja ne možemo da vidimo ali je osećamo i naslućujemo. Preko te imaginarne linije, nema više NIČEGA.Zašto je mnogima smrt uvek neka vrsta skandala? Zašto ovaj, tako prirodni događaj, pobuđuje strah i užas među onima koji ga svedoče? Budući da je ovaj prirodni fenomen naša izvesnost, gotovo uvek se doživljava kao slučajnost?Zašto je čovek iznenađen svaki put kada živi čovek umre, kao da se to događa svaki put po prvi put?U tom pogledu, knjiga SMRT postavlja mnogobrojna pitanja, pokušava da dâ odgovore, ali i naglašava da zaista može umreti jedino onaj koji je zaista i živeo, ma kako to shvatili.
Vladimir Jankelevič (Burž, 31.08.1903 – Pariz, 6. 06. 1985,) francuski filozof i muzikolog. Rođen je u porodici ruskih jevrejskih intelektualaca koji su pobegli od antisemitskih pogroma u njihovoj zemlji. Njegov otac, Samuel, bio je jedan od prvih prevodilaca Sigmunda Frojda u Francuskoj; Takođe je za časopise filozofije prevodio Hegela i Šelinga.Jankelevič je počeo da studira filozofiju 1922.na École Normale Supérieure u Parizu, kod profesora Bergsona, koja je bila u rangu magistarskih studija i koju je završio 1924. godine. Od 1927. do 1932. radio je na francuskom institutu u Pragu, gde je doktorirao na temu Šelinga. Vraća se u Francusku 1933, gde je predavao na Lycée du Parc u Lionu i na univerzitetima u Tuluzu i Lilu. Godine 1941.pridružio se francuskom Pokretu otpora. Nakon rata, 1951.godine, izabran je za profesora na katedri Filozofije morala na Sorboni, i tu je ostao do penzionisanja 1977.Poznati su ciklusi njegovih predavanja: Hipokrizija, Nasilje, Ćutanje. Njegovo delo obuhvata dvadesetak naslova od kojih su najpoznatiji: Smrt, Paradoks morala, Muzika i neizrecivo, Ironija, Možeš li misliti o Smrti?
