„Kako ste videli distribuciju dohotka u svoje vreme? Kako ste očekivali da će se ona u budućnosti menjati i zašto?” To su pitanja koja Branko Milanović postavlja šestorici najuticajnijih ekonomista u istoriji ove discipline: to su Fransoa Kene, Adam Smit, Dejvid Rikardo, Karl Marks, Vilfredo Pareto i Sajmon Kuznjec. Postavljajući njihove opuse u kontekst vremena, Milanović prikazuje evoluciju misli o nejednakosti i pokazuje koliko su se pogledi na nejednakost razlikovali u različitim epohama i društvima. Zapravo, tvrdi Milanović, o „nejednakosti“ se i ne može govoriti kao o opštem pojmu: svaka od njenih analiza neraskidivo je povezana sa svojim vremenom i prostorom.
Vizije nejednakosti vode nas od Kenea i fiziokrata, koji društvenu klasu vide kao zakonom regulisanu kategoriju, do klasičnih radova Smita, Rikarda i Marksa iz devetnaestog veka, u kojima se klasa prikazuje kao čisto ekonomska kategorija, određena sredstvima za proizvodnju. Autor pokazuje kako je Pareto preoblikovao shvatanje klase, prikazujući je kao proizvod sukobljavanja elite i svih ostalih, te kako je Kuznjec uzroke nejednakosti pronašao u urbano-ruralnoj podeli. Takođe objašnjava zašto je istraživanje nejednakosti bilo gurnuto u zapećak u doba Hladnog rata, da bi potom ponovo dospelo u centar pažnje današnje ekonomije.
Pedantnom rekonstrukcijom pogleda na distribuciju dohotka svakog od razmatranih autora, na osnovu njihovih često obimnih opusa, Milanović gradi neprocenjivo vrednu genealogiju priče o nejednakosti. Njegovi intelektualni portreti prožeti su ne samo dubokim razumevanjem ekonomske teorije, već i psiholoških nijansi, i nude impresivan pregled stavova svakog od predstavljenih mislilaca, oblikovanih znanjima i metodologijama koje su im u datom istorijskom kontekstu bile dostupne.
