ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

Ovo je jedna od onih knjiga za koju bih poželeo da sam je i sam napisao, samo kada bih znao kako...

– Petar V. Arbutina

U ovim esejističkim zapisima ima dosta smelih i mudrih suočavanja sa brojnim pitanjima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... Pitanja rađanja i smrti, mogućnosti i oblika života posle smrti; zatim pitanja o snovima, o Bogu, o Apokalipsi... posebno su tražila rešenja.

– Milutin Lujo Danojlić

Bognar svojim mislima u slikama dira duh kroz mikroeseje do makro razmera. Ako smo i sigurni da nam se telo jednom raspada, možda ćemo posle Ejdetskih slika posumnjati i u raspadanje duha. Ako smo pak dovoljno smeli, onda će se duh ipak samo složiti.

– Lena Volgin

Kada budete čitali ovu knjigu, uveren sam, shvatićete i sami da njen sadržaj, njena prodorna i sveža lucidnost ne samo da prevazilaze izlišnost prethodne retorske premise već, pre svega i iznad svega, zrače osobenom, duhovnom, kvalitativnom provokacijom.
– Radivoj Šajtinac

Retko se kod nas objavljuju ovakve knjige – mikroeseji, eseji i refleksije, koji su poetsko-fenomenološki, metafizički, filozofski, u svakom slučaju, posebni...
– Sanja Domazet

Ejdetske slike su životni prostor u kome je jedan pesnik proveo trideset godina, kao i Josif Brodski u svojoj sobi, tačnije – Soba i po. Slikovita ekspresija u tišini koja vrišti.
– N. V. Subrosa

Knjiga kratkih eseja, zapisa, poetsko-fenomenoloških refleksija Zorana Bognara još jedan je vredan dokaz o prednosti i snazi kreativnog vremena nad fizičkim vremenom. Reč je, pre svega, o različitim korpusima duhovne ali i kolokvijalne građevine stvarnosnog predela na čije se artikulisane, književno-filozofske reverberacije a priori nadovezuje misao o životnom iskustvu.

U knjizi Ejdetske slike II Bognar ne evidentira samo sopstveno reagovanje na medijski, duhovni, svakodnevno-mitološki i ini detalj ovoga vremena i ovoga sveta, već sve to čini na jedan vrlo superioran i, istovremeno, poetički način s pesničkom osećajnošću, verom u samootkrića iz sopstvenog, nepredestiniranog diskursa, čak, uslovno rečeno, paradoksalno vezivajući preotvorenost i biblijsku izražajnost. Jezik vremena i ljudskog znaka, očevidno, suptilno je sažet u epifanijskoj semenki da bi vrt ili tamni prizor bio kratki esej kao zapis pre ili posle stiha. Tu, na tom olujnom raskršću, čulno sledovanje je samoizbor iskušenja, patnje, rezignacije, poraza i razočarenja ali i nade, volje i smisla. U tom se smislu ova knjiga Zorana Bognara ne prepričava već čita, s izuzetnim uživanjem i omogućava nam da ćutanjem budemo, između ostalog, i mi pobednici, saučesnici u nadmetanju kreativnog i fizičkog vremena. Za dan više u duši samoj.