FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Ovo je jedna od onih knjiga za koju bih poželeo da sam je i sam napisao, samo kada bih znao kako...

– Petar V. Arbutina

U ovim esejističkim zapisima ima dosta smelih i mudrih suočavanja sa brojnim pitanjima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... Pitanja rađanja i smrti, mogućnosti i oblika života posle smrti; zatim pitanja o snovima, o Bogu, o Apokalipsi... posebno su tražila rešenja.

– Milutin Lujo Danojlić

Bognar svojim mislima u slikama dira duh kroz mikroeseje do makro razmera. Ako smo i sigurni da nam se telo jednom raspada, možda ćemo posle Ejdetskih slika posumnjati i u raspadanje duha. Ako smo pak dovoljno smeli, onda će se duh ipak samo složiti.

– Lena Volgin

Kada budete čitali ovu knjigu, uveren sam, shvatićete i sami da njen sadržaj, njena prodorna i sveža lucidnost ne samo da prevazilaze izlišnost prethodne retorske premise već, pre svega i iznad svega, zrače osobenom, duhovnom, kvalitativnom provokacijom.
– Radivoj Šajtinac

Retko se kod nas objavljuju ovakve knjige – mikroeseji, eseji i refleksije, koji su poetsko-fenomenološki, metafizički, filozofski, u svakom slučaju, posebni...
– Sanja Domazet

Ejdetske slike su životni prostor u kome je jedan pesnik proveo trideset godina, kao i Josif Brodski u svojoj sobi, tačnije – Soba i po. Slikovita ekspresija u tišini koja vrišti.
– N. V. Subrosa

Knjiga kratkih eseja, zapisa, poetsko-fenomenoloških refleksija Zorana Bognara još jedan je vredan dokaz o prednosti i snazi kreativnog vremena nad fizičkim vremenom. Reč je, pre svega, o različitim korpusima duhovne ali i kolokvijalne građevine stvarnosnog predela na čije se artikulisane, književno-filozofske reverberacije a priori nadovezuje misao o životnom iskustvu.

U knjizi Ejdetske slike II Bognar ne evidentira samo sopstveno reagovanje na medijski, duhovni, svakodnevno-mitološki i ini detalj ovoga vremena i ovoga sveta, već sve to čini na jedan vrlo superioran i, istovremeno, poetički način s pesničkom osećajnošću, verom u samootkrića iz sopstvenog, nepredestiniranog diskursa, čak, uslovno rečeno, paradoksalno vezivajući preotvorenost i biblijsku izražajnost. Jezik vremena i ljudskog znaka, očevidno, suptilno je sažet u epifanijskoj semenki da bi vrt ili tamni prizor bio kratki esej kao zapis pre ili posle stiha. Tu, na tom olujnom raskršću, čulno sledovanje je samoizbor iskušenja, patnje, rezignacije, poraza i razočarenja ali i nade, volje i smisla. U tom se smislu ova knjiga Zorana Bognara ne prepričava već čita, s izuzetnim uživanjem i omogućava nam da ćutanjem budemo, između ostalog, i mi pobednici, saučesnici u nadmetanju kreativnog i fizičkog vremena. Za dan više u duši samoj.

O, nije to čitalačko referentni usklik iz neke panslavističke kafane u kojoj mudrom dobrotom opterećeni i preotvoreni tvorci analitičkih refrena podstiču ono – Volga, Volga...

Ovo je deo imenskog krova autorskog štita pesnikinje koja beskompromisno rastura kanone metafora i sintagmi, između simbola i večnosti, termina i bola, zna vezu između tek rođenog deteta i smrti zmije, cveta u jami i sobi duše, suštine i svesti i versičkoj dinamici boja dok svaka reč kopni, jer život je iznutra i tvrdnja nije više presudnija od uzvišene samouništive epifanijske semenke iz koje klija ne samo jednoznačnom asocijativnošću osmeh i kikot srećnog Jude.

Čitati i potkrepljivati mentalno-receptivnim trzajem ovakvu poeziju, razliti stih kao izvor i ušće, izdići se iz zvuka olupine – „jer svaka je reč korak i sve što je živo plane“.

Podvig je ova poezija, jer nju ne poznaješ kao sebe dok otkrivaš.

– Radivoj Šajtinac

Pesme Lene Volgin u zbirci Cvet u jami nisu nimalo nalik na svoj naslov. Ovo su pesme kojima smo se konačno vratili i u kojima sve slike padaju, kako kaže sama pesnikinja. Ko traži sopstveni identitet i ko traga za hrišćanskim delom svoje duše ove su mu pesme neizbežne.

– prof. dr Milena Vladić Jovanov

Suočenje sa tajnom ljudske egzistencije jeste drama koja u našim životima počinje sa zrenjem sopstva, a u tom periodu, po učenjima Štajnera i Junga, raste i astralno telo, telo osećajnosti gde dolazi i do uspostavljanja veza sa svekolikom stvarnošću životnih fenomena. Poezija Lene Volgin najverniji je odraz te transformacije, procesni kanal njenih faza i mena i najbolji svedok tog stanja svesti. Jastvo koje je žedno ispunjenja i spoznaje u večitoj je potrazi za Hramom kao ovaploćenjem povezanosti duše i Apsoluta. Cvet u jami je težnja da uspostavimo vezu sa Svestvaranjem, da ovladamo simboličkim jezikom prošlosti i budućnosti i ostavimo svoj trag u pesku večnosti, kao radoznala deca pred čarima Okeana, ne bismo li osetili Harmoniju i Ljubav u jedinstvu prirodnih i kosmičkih sila vatre i vode...

– Vasilije Domazet

U predvorju poezije Lene Volgin stoje vatreni obruči i tiha ogledala čija refleksija nepoznatim predelima duše iscrtava nove oblike pre-daha. Kada jednom spoznate jedinstvo prirodnih elemenata tada ni rvanje sa anđelima neće biti težak posao, jer Cvet u jami neprestano menja svoju konačnost u odnosu na trenutak sadašnjosti i vice versa – neprestano koračanje od Ja-centričnost do Ruža-centričnost nije samo odabir puta ka Luciferu nego i vrlina.

– Nemanja Veljović Subrosa