ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

Knjiga Mesta koja tražim autora Predrag Simonović predstavlja zbirku eseja u kojoj autor opisuje svoje lično putovanje u svet mušičarenja i odnos čoveka prema prirodi. Polazeći od pitanja zašto bi iskusan ribolovac napustio velike reke i posvetio se lovu pastrmke na planinskim rekama, Simonović pokazuje da je odgovor pre svega u lepoti prirode i posebnoj filozofiji mušičarenja. Kroz niz kratkih, tematski različitih poglavlja autor razmišlja o ribama, rekama, ribolovnom priboru, putovanjima i iskustvima na vodi. Tekstovi su pisani neposredno, često sa dozom ironije i humora, nalik razgovorima koje ribolovci vode pored reke posle dana provedenog u ribolovu. Knjiga tako postaje i lični dnevnik jednog mušičara, ali i šire razmišljanje o prirodi, ljudima i njihovim navikama. Posebnu vrednost delu daje Simonovićevo stručno znanje, jer kao biolog i ihtiolog objašnjava i naučne aspekte vezane za ribe i njihova staništa. U knjizi se zato pored ličnih iskustava obrađuju i teme kao što su istorija mušičarenja, biologija pastrmki, upravljanje salmonidnim revirima, princip „ulovi i pusti“ i savremene pretnje rečnim ekosistemima. U celini, „Mesta koja tražim“ je istovremeno esejističko putovanje, ribolovačka priča i promišljanje o prirodi, namenjeno i iskusnim mušičarima i čitaocima koji tek otkrivaju ovaj svet. Kroz jednostavan i duhovit stil autor pokazuje da mušičarenje nije samo način ribolova, već trajna potraga za mestima, iskustvima i smislom boravka u prirodi.

Flober je sebi dao zadatak da podari svojoj knjizi prefinjenu umetničku strukturu. Osim kontrapunkta, jedan od njegovih trikova bio je da načini prelaz sa jedne teme na drugu, unutar istog poglavlja, suptilno i otmeno, koliko god je to moguće….

Vladimir Nabokov piše da je: “Stil manira autora, njegova posebna intonacija, njegov rečnik, ono što, kada se odlomak jedne knjige suprostavi odlomku druge, natera čitaoca da uzvikne da je to napisala Ostinova, a ne Dikens, dajući ključ razumevanja njegovog kritičarskog odnosa prema engleskoj književnoj tradiciji. Ista misao krije i izvor njegove odvažnosti da poredi i procenjuje pisce koji su stvarali na engleskom jeziku, ali i želje da se i sam dokaže. Bez čitanja ovih raskošnih eseja ne može se razumeti ni delo samog Nabokova.

Aksiološki raspon obuhvaćen s ova dva eseja koje nam je Nabokov podario možda je najzanimljiviji. “Gogolj je bio čudno jedno stvorenje, ali genije je uvek čudan; uvek je to onaj zdrav, drugorazredni alter ego koji zahvalnom čitaocu izgleda kao mudri, stari prijatelj dok uredno slaže njegove predstave o životu. Moj odnos prema Dostojevskom je čudan i težak. U svim svojim predavanjima, književnosti ne prilazim sa one jedine tačke koja me interesuje, tačke umetničkog trajanja i individualnosti genija. Sa te tačke gledišta, Dostojevski nije veliki pisac – osrednji pisac… jedva čekam da raskrinkam Dostojevskog… mnogi će biti zbunjeni mojim sistemom vrednosti.”

Don Kihote je bajka, kao i Sumorna kuca , kao i Mrtve duše ... Ali bez tih bajki svet ne bi bio stvaran... Izvesni kriticarisu pokušali da dokažu da jeDon Kihote samo otrcana lakrdija. Ostali su tvrdili da je Don Kihoten ajveci roman koji je ikadanapisan... Ne dozvolimo da padnemo pod uticaj tih zanesenjaka ...
... Don Kihote je veci danas nego što je bio u Servantesovoj utrobi... Parodija je postala uzor ...

Vladimir Arsić, u svojoj novoj knjizi provokativnog naslova Treći paradoks ponudio je čitaocima izbor raznorodnih tekstova posvećenih problematici pozorišne umetnosti i televizijske delatnosti.

Ovi Arsićevi zapisi, kritike, analize i osvrti nastajali su tokom nekoliko decenija, a zajedničko im je da pružaju ne samo sliku minulih vremena, nego i da svedoče o umetničkim nastojanjima svoga doba.

Osim što je dobro slikao prirodu, Turgenjev je izvrsno slikao male obojene crteže koji podsecaju na one iz engleskih klubova... Pored toga, Turgenjev je bio jedini ruski pisac koji je uocio prelamanje sunceve svetlosti ili osobeni spoj svetlosti i senke pri pojavi neki ljudi...”

“Od srca Vam preporucujem da Cehovljeve knige uzimate što cešce i da kroz njih sanjate, onako kako su nastale, kroz snove. U vreme Golijata, koji pucaju od zdravlja, korisno je citati o slabim Davidima

U naslovu ove knjige je zvuk čuvene pesme poznatog italijanskog kantautora Đina Paolija "Sapore di sale, sapole di mare", koja je u nas poznata u prepevu Arsena Dedića.
I ne samo zbog toga, prirodno je da ovu knjigu izvesnog senzibiliteta ali ne i manje važnih preokupacija, otvara pravi mediteranski triptih, i to posvećen Federiku Feliniju, Voju Staniću i Arsenu Dediću.

Uliks je knjiga o kojoj je je, posle Šekspirovih drama, najviše napisano u istoriji književnosti i književne kritike, a mnoga od tih «pisanija»predstavljaju odistinske gluposti. Nije, stoga, teško pretpostaviti da se Nabokov osetio pozvanim, kao pisac i umetnik, da izrazi i svoj bliski kriticki, književni i umetnicki sud. Najvažnije sa Nabokovljevog umetnickog stanovišta: ma šta ko ponaosob mislio o Džojsu i njegovom najpoznatijem delu, to su ipak pisac i roman koji su znacajno (a ima onih koji bi dodali i presudno), obeležili evropsku književnost XX veka («posle Uliksa», rekao je jednom Slobodan Selenic »u Evropi se više nije moglo pisati kao pre toga...»).