ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

Književnost i radio

Drugo dopunjeno izdanje zbornika „Književnost i radio“ objavljeno je u čast 100 godina Radio Beograda

Cilj izdanja je da pokaže bogatstvo odnosa dva medija – knjige i radija – tokom proteklih sto godina. Autori tekstova su književnici i, u manjem broju, književni kritičari koji su bili zaposleni u Radio Beogradu ili su sarađivali. Neki od njih već su pisali, u formi eseja ili memoara, o iskustvima, sećanjima i razmišljanjima o predstavljanju književnosti na radiju (na primer, poezija) ili rađanju nove radiofonske književnosti (na primer, radio-drama). Od drugih je priređivač tražio da napišu tekstove i tako „prikupe papiriće“ koji su, metaforično govoreći, već kružili oko njih u vazduhu. Scripta volant.

Nastao je zbornik koji obuhvata više od sto radova. Namera ovog Zbornika je nova valorizacija radio kulture – ovoga puta u njenom odnosu saradnje sa književnošću. Radio se tu pojavljuje u mnoštvu uloga: kao ustanova, mecena, ogledna laboratorija, naručilac tekstova, prenosnik literature, podsticaj koji menja književni stil, mesto nastanka novih literarnih žanrova... Tokom veka postojanja deo Radio Beograda su bili kao novinari, urednici ili saradnici, gotovo svi najbolji srpski književnici. To je garancija vrednosti ovde objavljenih tekstova.

Knjiga ima dvanaest delova. Posle predgovora priređivača slede poglavlja: Pred(istorija) radija, Književnik pred prostranstvom etera – rana ogledanja, Huk i grmljavina istorije, Književni radio u političkom okruženju, Literarna redakcija Radio Beograda, Ka poetici radio drame, Detinjstva – Dubine zelenog oka, Iskre humora, Posvete radiju, Radio i govorna kultura, Eseji i Iskustva i svedočenja.

Uz tekstove u ovom izdanju je priloženo više od 150 QR kodova sa audio zapisima iz bogate arhive Radio Beograda.

Dobro jutro, deco: Kako su se veliki kad su bili mali budili uz radio

Ja ne znam šta bih radio da nemam radio, kaže pesnik, a u 34 priče poznati ljudi iz sveta muzike, pozorišta, filma, književnosti, sporta i medija, govore o ulozi Radija u sopstvenom odrastanju.

Novinarka Slađana Bušić tonski je zabeležila ova, nekad setna, nostalgična, nekad duhovita, u svakom slučaju iskrena sećanja i, sa rediteljkom Aleksandrom Urošević, dala im radijski oblik. Slušamo ih u emisiji Dobro jutro deco svakog ponedeljka ove, slavljeničke godine. A putem QR kodova, koji prate svaku priču, i u knjizi koja čitaocima daje da osete neko drugačije vreme, kada je Radio bio glavni lik u odrastanju generacija.

Izbor drama i književnih eseja. Gotovo svaki od preteča, kad objavi delo koje u isti mah podriva i obogaćuje tradiciju rešenm pokušajem da joj doprinese deluje pretenciozno, o čemu svedoče i skandali koje takvo štivo ponekad izazove. A onda ispadne da je delo zaista doprinelo tradiciji i zaboravi se na pretencioznost. U ovoj knjizi autor se bavi umetničkim tekstovima ideološki različito pozicioniranih pisaca koji su, naravno, te svoje sklonosti sveli na sporedni činilac vlastite poetike. Autorima koji su uneli izvesne novine u dotadašnje poetike, čija su dela bila ispred duha svog vremena. Igor Marojević je istinski pesnik deziluzije, a njegovo pripovedanje svedoči o moćima mirnog, promišljenog i pažljivog tkanja književnih znakova koje, unutar razuđene konfiguracije savremene srpske proze, proizvodi veoma neobične i važne efekte

Knjiga Bobana Kovačevića ‚‘‘Dijaspora u etru‘‘ predstavlja sintezu opsežnog istraživačkog poduhvata o ulozi Satelitskog programa Javnog medijskog servisa Srbije, kao specifičnog i specijalizovanog programa namenjenog srpskoj dijaspori, koja je iz godine u godinu sve brojnija i izražava potrebu konzumiranja pravovremenih, proverenih i relevantnih informacija iz matične države, pa se takav Servis nameće i kao značajan most u povezivanju i održavanju svestranih odnosa i veza matice i njenih ljudi rasejanih širom sveta, u medijskom i komunikološkom aspektu, ne zanemarujući i socijalno-ekonomsku dimenziju tih odnosa na obostrano zadovoljstvo. Polazna premisa autora je da masovni mediji, koji pripremaju i emituju sadržaje namenjenih srpskom rasejanju, pomažu ljudima ‚‘tamo daleko‘ da ostvare sociološku i kulturološku vezu sa matičnom državom.

Sa ove vremenske distance, televizijske kritike Olge Božičković, ispisivane u ‚‘Politici‘‘ i ‚‘Dugi‘‘, u razdoblju 1959-1985, otkrivaju se kao elementi zamašne, autentične i ambiciozne kritičke hronike, a izbor iz njih, koji je kompetentno i minuciozno, sa podjednakim senzibilitetom za estetske i društvene kontekste, napravio Marko Misirača – ukazuje se kao dvostruko svedočanstvo o razvoju jednog medija, ali i o iskušenjima i perspektivama jedne kulture i čitavog jednog društva. Razlozi za ovu tvrdnju imaju, s jedne – one, dakako, značajnije – strane, utemeljene u odlikama kritičarskog prosedea Olge Božičković: preciznosti opservacije, eruditskoj argumenataciji i kritičkoj otvorenosti. S druge strane – nimalo nevažne za efekat i čitljivost izbora koji je pred nama – kompozicioni sklop posredstvom kojeg je Marko Misirača kao sastavljač prezentovao estetiku ali i dinamiku autorkinog kritičkog pristupa, omogućava nam da ovu knjigu čitamo kao jednu vrstu složenog, slojevitog, ponekad i kontradiktornog, ali uvek utemeljenog razgovora u trouglu kritičar – televizijski medij – društvo.

Te 1984. kad sam ušla u „Politiku“ da bih pronašla „Bazar“ bilo mi je jasno da neću otvarati novu kolumnu tv kritike već nešto drugo… po meri sveta u kome živim. Šta to, nisam znala tačno, ali pisati o negativnim stranama televizijske prakse bilo mi je kao džarati po ugljevlju već ugasle televizičnosti. I zaista posle nekoliko pokušaja tv kritike odlučile smo, Neda Todorović i ja, da pišem o ljudima koji prave tv program. Vremenom su komunikacijski apetiti rasli, pa se ovoj atipičnoj poziciju tv kritičara otvorio prostor za vrednovanje uloge ljudi koji rade ispred i iza kamere a da nisu televizijski profesionalci. Danas, više decenija kasnije, ispostavlja s da su to bitne kulturološke značajke i da niko od fotografisanih ljudi ili nacrtanih likova nije uzalud postavljen u ovoj knjizi. Sve je informacija, sve govori o jednom dobu koje danas nije ni blizu onome iz osamdesetih.

Kako godine prohuje uviđaš da živiš na granici medija i mentalne prakse koja bi da se stalno obnavlja format medijske komunikacije koliko i sama sadržina tv prizora. Nije ništa gotovo, završeno, sa analizom nove emisije, ili tumačenja novog, drugog tv autora. Potrebno je osvestiti javno svoju kritičarsku nemoć za opis akcije na brisanim mestima delovanja elektromagnetnih talasa. Tamo gde nastaju prepleti mogućeg i nemogućeg, živućeg i neživog, fiktivnog i stvarnosnog… u kome televizija caruje kao estetika, gde tv kadar opstaje kao preterani, razvaljeni prizor koji ne poseduje formativne granice, i koji je po sebi bio spreman za sve slućene medijske veze. I stoga pisanje o najtežem, o ljudima oko televizije, koliko i onima iz sveta televizije. Napraviti tv portret na osnovu višegodišnjeg gledanja – ili po gestualnom aktu u jednom času viđenom, bio je izazov da se predstavi moć televizije.

Radiofonska poetika Ratomira Damjanovića uvek je bila okrenuta vrednostima istine i dokumentarnog svedočenja. Ideali istine i kritičkog angažmana su ideja vodilja i ovih tekstova. Uopšteno govoreći, eseji se bave jezikom radija i retorikom danas, i to iz ugla besednika koji je teško dostižan u svom govornom virtuozitetu. Polemike i članci ovog „šezdeset osmaša“ kreću od „društvenih gibanja“ tih godina, preko štrajka Drugog programa (april 1992) do sučeljavanja „danas i ovde“. Najbolje ih preporučuju njihovi naslovi: Levi marš udesno; Strah, bez nade; Vremenska prognoza smrti; Satirični točak istorije; Šta bi rekao Hajne?; Poslanica Ginteru Grasu; Gust splet laži...

Tekst serije muzičkih emisija posvećenih razvoju sinfonijske forme kroz vekove, iz šezdesetih godina prošlog veka, nije samo dokument vremena, nego i svedočanstvo o estetičkim stavovima značajnog muzičkog pisca, demonstracija znanja, promišljenosti, nadahnuća i specifičnog umeća iskaza. Čudesna je lepota jezika kojim autor piše - njegovi specifični literarni kvaliteti mogu biti istinski uzor i inspiracija današnjim piscima...