DOBRO JUTRO DECO: KAKO SU SE VELIKI KAD SU BILI MALI BUDILI UZ RADIO

Knjiga Ni svetac ni zločinac Miše Vujovića uzbudljivo je ratno svedočanstvo, „sa prve linije istorije“, na razmeđu publicistike i dokumentarne proze. Ispleteno je oko ličnosti generala Ratka Mladića, srpskog komandata tokom rata u ruševinama „druge Jugoslavije“. Osim širokih kadrova, sažimanja celih epoha u jedan kratak pasus, ova knjiga puna je majstorskih detalja, psiholoških minijatura, fragmenata filmskih dijaloga. Sve to dato je na čvrstoj dokumentarnoj potki, sa mnoštvom konkretnih podataka i proverljivih izvora, sa ozbiljnošću svedoka koji kazuje pod zakletvom i uvek razdvaja ono što je video od onog što je samo čuo. Čini to tonom hroničara koji neće da bude navijač.

Svedočeći o Ratku Mladiću, Mišo Vujović izložio je i celovito viđenje rata u ruševinama „druge Jugoslavije“. Nije zatvarao pitanja koja treba ostaviti otvorenim. Prepustio je čitaocu da sam izvuče zaključak o toj državi i njenoj ceni.
Mladića sreće više puta tokom rata, u različtim situacijama. Zna mu narav, proniknuo je u njegovu psihologiju. Razgrće šum propagande i takozvanog mita, traži čoveka u gorolomu jednog rata za koji niko od nas nije bio spreman.
Knjiga koju treba imati u biblioteci i optici, u iskustvu i merilima za ovu čudnu epohu koju živimo

„Naravno da je ima, i bit će je. Usprkos tvrdnji da su svi zamjenjivi, rijetki nisu – ona je takva, jedinstvena, dovoljno je reći: Vedrana. Njezina su brutalna ticala secirala sve naše patologije, intimne i javne. Slavenov izbor maminih antologijskih tekstova, uz njezin blagoslov, ostaje opomena o tome tko/što/kakvi smo dok postoji to u čemu živimo. A kad, izvjesno je, prestane postojati, bit će naša (mikro)historija. Nije ona kič spomenik frustriranima. Vidim je kao šamanicu ganc novog svijeta u kojem je poslati nekog u kurac zazorni arhaizam, a pička materina božica kojoj se svi klanjaju. Sve su žene ponosne kurve, pederi ih sladostrasno služe, sva su djeca XX kromosomi. Šupčine su izumrle malo poslije žohara. Svatko ima pravo umrijeti kao pas… ’I živo mi se jebe što vi mislite o tome’.“ – Jadranka Pintarić

„Vedrana Rudan! Znak uzvika bio je pratilac u svemu što je na umetničkoj i medijskoj sceni Vedrana decenijama stvarala. Kao književnica, performerka, novinarka, bila je ona vrsta prestupnice, koja se usudila da govori o najosetljivijim temama, originalno, hrabro, slobodno, istinito, do suza duhovito, jezički-stilski provokativno i slikovito. Kao da me ima, njeni odabrani tekstovi, post mortem nastavljaju Ples oko Sunca, život Vedranin. Onaj, koji se ne miri sa ravnom linijom srca.“ – Tatjana Mandić Rigonat

„Oduvijek je pisala životno i uvjerljivo, uvijek iz ženske perspektive. O onome o čemu se uglavnom šutjelo, a nju je baš bilo briga. Nije bilo teško poistovjetiti se s njezinim energičnim ’propovijedanjem’ ženskih svakodnevnih realnosti, a zapravo upornim zazivanjem ženske emancipacije. Znala je kako razgolititi sve licemjerje frustriranog i posljedično bijesnog malograđanskog patrijarhata. Zato ćemo se sigurno vraćati njezinoj ne samo književnoj ostavštini već i snažnim porukama o osvještavanju vremena i područja u kojem živimo.“
– Severina

Profesor Slobodan Antonić vraća nas u vreme koje je obeležilo čitavu jednu generaciju i ispisuje mračan, oštar i beskompromisan portret društva koje je prošlo kroz godine koje se teško zaboravljaju.
Epoha koja se nije završila kada je pala vlast, kada su prestali ratovi i promenile se slike užasa na televizijskim ekranima.
Devedesete su nastavile da žive u nama.

Njegov tekst je tesno vezan za ukupnost kulture iz koje je izašao, sve sa željom da je trezveno preispita, bilo da je reč o slučaju Arsena Dedića tokom surovih devedesetih; foto monografiji o poslednjoj turneji Džonija Štulića; čudesnom sagledavanju rokerskog u slikarstvu Miće Popovića; poziciji Koste Bunuševca u novotalasnom Beogradu; čestitom omažu Korneliju Kovaču; baladi o neopevanom Momčilu Popadiću; pozicioniranju Bojana Pečara u EKV kosmosu; koroni što naglo odnese tri važna kompozitorska imena Vojkana, Sanju i Simketa; datumima Majlsa Dejvisa u srpskoj prestonici; gorostasima kakvi su Erik Bardon, Džim Morison i Dilan; gitaroškom revolverašu Alvinu Liju koji je sa sobom znao da povede Lazu Ristovskog sa sve belim „hemondom“; istini iza pesme „Što se bore misli moje“, sve do traktata o stvarnim šampionima narodne muzike…Za razliku od brojnih tumača stvarnosti gde iste nema ni u tragovima, kod Đorđa je prošlost kolona blistavih svetionika pred kojima se ostaje bez daha...To odlikuje Matića, stilistu od klase, mađioničara igre duha i rečitosti.Petar Peca Popović

Mafija nije samo priča o kriminalnom podzemlju. Njena istorija istovremeno je priča o novcu, moći, politici, državama i društvima koja su joj omogućila da nastane i opstane.

Mafija: Globalna istorija istoričar Rajan Džindžeras prati razvoj organizovanog kriminala kroz dva veka i pokazuje kako su se kriminalne organizacije menjale zajedno sa svetom oko njih. Od prvih mafijaških struktura do savremenih međunarodnih mreža trgovine drogom, autor istražuje kako nastaju, kako grade uticaj i zbog čega uspevaju da prežive uprkos naporima država da ih suzbiju.
Pred čitaocem se pojavljuju neke od najpoznatijih figura iz istorije organizovanog kriminala, među kojima su Al Kapone, Pablo Eskobar, El Čapo i Davud Ibrahim, ali knjiga ide mnogo dalje od njihovih biografija. Džindžeras mafiju posmatra u širem istorijskom kontekstu i istražuje njene veze sa policijom, politikom, tržištem, državnim institucijama, granicama i popularnom kulturom.
Posebno je zanimljivo pitanje gde prestaje organizovani kriminal, a počinju legalni biznis i politička moć. Kroz brojne istorijske primere autor pokazuje kako se kapital, uticaj i nasilje mogu preplitati i zašto mafija ne postoji izdvojeno od društva, već često koristi upravo njegove slabosti, promene i potrebe.
Mafija: Globalna istorija je temeljna, ali pristupačno napisana knjiga o istoriji mafije i organizovanog kriminala, koja iza poznatih imena i spektakularnih zločina otkriva mnogo širu priču o funkcionisanju moći u modernom svetu.

O autoru
Rajan Džindžeras je američki istoričar i profesor na Naval Postgraduate School. Bavi se savremenom istorijom Istočne Evrope i Bliskog istoka, sa posebnim interesovanjem za raspad carstava, nastanak modernih država, političko nasilje i organizovani kriminal.

Ova antologija čitaoca vodi, hronološkim redosledom i različitim stilovima, kroz tri perioda Čeovog života, u kojima je sadržana većina njegovih ideja i razmišljanja o Latinskoj Americi:

1950–1956: Susret s Latinskom Amerikom
1956–1965: Latinska Amerika iznutra
1965–1967: Ujedinjena Latinska Amerika: revolucionarni internacionalizam

Tokom svakog od ovih perioda, Če je sticao dragocena iskustva suočavajući se s raznim iskušenjima i neverovatnim izazovima koji ga nisu mogli pokolebati, uspevajući da, zahvaljujući svojoj čeličnoj volji, istraje u svojoj životnoj želji da, kako će se čitalac i sâm uveriti, osmisli način na koji bi bilo moguće poboljšati život naroda i Latinsku Ameriku
pretvoriti u Veliku Otadžbinu.
Čitalac će ovde prvi put upoznati Čeov život, počev od njegove najranije mladosti pa sve do njegovih poslednjih dana u Boliviji: njegovu viziju, ideje i teorije o Latinskoj Americi i njenim narodima, za koje je živeo i za koje će večno živeti.

U svetu koji danas ludilo gotovo isključivo posmatra kao bolest, stari Grci nudili su sasvim drugačiju perspektivu.

U ranoj Grčkoj ono nije bilo samo poremećaj već i način da se probiju granice duše i proširi ljudska ličnost – istovremeno opasnost i dar, poremećaj i nadahnuće. Ludilo je bilo deo religijskog iskustva, temelj delovanja proroka, pa čak i političara, nadahnjivalo je pesnike i pevače, a u ekstatičkim kultovima, poput Dionisovog, otvaralo prostor vizionarskim iskustvima.

Umesto da budu isključeni, „ludi” su u pojedinim epohama imali svoje mesto u zajednici, a društvo je znalo kako da tu silu prepozna, oblikuje i iskoristi.

Ko je, zapravo, lud i šta je bolest?

Đulio Gvidorici prati kako su se odgovori na ta pitanja menjali od arhaične do klasične Grčke, pokazujući da grčka kultura nije monolit, nego složen i promenljiv svet u kojem se mit i razum ne isključuju, već prožimaju.

U 5. veku pre nove ere rađa se pitanje „zašto?”, a s njim i nastojanje da se ludilo objasni prirodnim uzrocima. Hipokrat, lekar i filozof, govori o neravnoteži tečnosti u telu kao uzroku manije, nagoveštavajući racionalni pristup koji će obeležiti kasniju medicinu. Ipak, ludilo ostaje i prostor ekstaze, transa i znanja koje se daruje zajednici. Između nadahnuća i racionalnog mišljenja, u napetosti između mitosa i logosa, oblikuje se temelj zapadne civilizacije.

Na granicama duše: Grci i ludilo uzbudljivo je eruditsko putovanje u svet u kojem granice između božanskog i ljudskog, razuma i osećaja nikada nisu bile čvrsto povučene – i upravo zato su i danas presudne.

Eaeji koje je Man pisao tokom prvog svetskog rata i tiču se tadašnjeg položaja Nemačke u Evropi i svetu, kao i njene buduće političke sudbine

Zapisi i intervjui sa ljudima koji nam omogućuju da upoznamo Mongoliju u njenom autentičnom duhi

Ovo izdanje posvećeno je poeziji i esejistici Varlama Tihonoviča Šalamova (1907–1982), piscu čije je ime u našem kulturnom prostoru najčešće vezivano za prozu i kapitalno delo „Priče sa Kolime", dok je njegov pesnički opus ostao u senci, poznat tek užem krugu čitalaca. Knjiga ima za cilj da upravo taj manje istraženi deo Šalamovljevog stvaralaštva učini vidljivijim i dostupnijim domaćoj publici.

U njoj su sabrani autorovi osvrti na Šalamovljeve eseje i poeziju, kao i desetak pesama u prepevu. Ti prepevi ne pretenduju da budu konačni ili „kanonski" prevodi, već predstavljaju pokušaj dijaloga sa pesnikovom rečju, traženje izraza u srpskom jeziku koji bi, koliko je moguće, sačuvao ritam, ton i etičku strogost originala, bez ukrašavanja i bez ublažavanja. Posebna pažnja posvećena je upravo onoj strogosti i svedočanskoj snazi koja Šalamovljevu poeziju čini jedinstvenom u korpusu ruske književnosti XX veka.

Dok na ulicama ključa, gospodin Tihon je „tu negde, ni blizu ni daleko, sasvim svestan“. Penzionisani profesor, prefinjeni intelektualac, izbegava novinare, ponešto beleži, vodi nekakav dnevnik i sa margine posmatra ono što svi drugi žive iznutra: revoluciju. „Obziri gospodina Tihona“ književno-filozofski su zapisi o našem trenutku: o studentskim protestima započetim 2024. i njihovoj paraleli sa 1968, o revolucionarima i kontrarevolucionarima, o „minimalistima“ koji pokušavaju da razlike prevaziđu – i o pitanju koje nadživljava svaku pobunu: šta se menja promenom vlasti, a šta samo promenom nas samih? Siniša Mitrić, profesor filozofije, kroz lik Tihona Plamenca u razgovor uvodi Hobsa i njegovog „Levijatana“, Bibliju i Svetog Avgustina, ali i požar mladosti, zavičajne predele, Trebinje i Dunav – tražeći, kako sam kaže, „pravu meru“ u vremenu podela. Knjiga za čitaoce koji o uzavrelom dobu žele da misle staloženo – sa margine sa koje se, ponekad, najbolje vidi.

Srpski bukvar nije klasičan leksikon niti suvoparna istorijska enciklopedija, već velika priča o Srbiji napisana kroz pripovesti o ljudima, gradovima, običajima, umetnosti, ratovima, kafanama, muzici, festivalima i svakodnevnom životu. U njemu se susreću Sveti Sava i turbofolk, Crnjanski i mečka Božana, manastiri i soliteri, ćevapi i zenitisti, Radio Beograd i hajduci, avangarda i vašarske pevačice – sve ono
što je vekovima oblikovalo prostor današnje Srbije.

Kroz gotovo 300 odrednica, knjiga prikazuje društvo rastrzano između tradicije i modernosti, ali i mita i stvarnosti. U isto vreme, to je i prostor izuzetne kulturne energije i pamćenja. Srpski bukvar ne donosi samo činjenice, već pokušava da sačuva atmosferu epoha, zaboravljene ljude, nestale gradove i tragove života koji su izgradili identitet Srbije.