ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

Antonio Fransisko Bonfim Lopes bio je vredan čovek i mladi otac pre nego što je postao kralj Rosinje, najveće favele u Riju, šef narko-kartela i možda najtraženiji kriminalac u Brazilu, poznat pod imenom Nem.
Nemezis je fascinantan dokument o Nemovom usponu, uticaju na anarhičnu, odmetničku kulturu i, naposletku, o njegovom sunovratu. Pošto nije imao novca da plati lečenje bolesne kćerkice, dvadesetčetvorogodišnji Nem bio je primoran da ga pozajmi od lokalnog mafijaša, a ta odluka ga je nepovratno uvukla u kriminalno podzemlje Rija. U narednih šesnaest godina, uspinjući se kroz hijerarhiju, Nem će pokušati da donese napredak i pravdu gradu u kom gospodare bande i beda.
Nastala na osnovu višegodišnjih Glenijevih ličnih razgovora i ispričana s mnogo ljudskosti i topline, ova knjiga je hrabro, dramatično istraživanje uspona jednog kralja zločina u Riju i nečovečnih uslova života u faveli.

„…Glenijeva tiho ispričana priča, koja objašnjava zašto policija ne sme tek tako da se stušti na favelu i uhapsi glavnog gazdu, i kako jedan ulični stražar i, pre svega, pametni mladi Brazilac s bolesnom bebom, može da se preobrazi u kralja zločina, predstavlja vrhunsko spisateljsko umeće.“
The New York Times Book Review

„Fascinantno zalaženje u zastrašujuće brazilsko podzemlje, gde se uvek igra na sve ili ništa… Nemezis se čita poput brzog trilera.“
Sunday Times

„Prava šekspirovska povest o pedeset godina organizovanog kriminala, koja uspeva da bude intimna i zastrašujuća u isti mah… Gleni ne samo da piše knjige – on ih živi.“
Observer
„Neverovatno zanimljiva kriminalna istorija grada koji je postao sinonim za bezakonje isto kao i za sambu.“

The Economist

Navid Kermani je svoja razmišljanja o miltikuturnom društvu u ovom svom delu zgusnuo u istinski polemički spis. Ko se protiv neprijatelja otvorenog društva bori na taj način što se odriče otvorenosti sopstvene kulture unapred gubi bitku, ističe Kermani.

Ovu tvrdnju treba shvatiti kao apel, i to kao apel upućen svim stranama. Svaki je identitet, i nemački, i evropski, i hrišćanski i muslimanski, neuporedivo složeniji i ambivalentniji nego što se na prvi pogled čini. Ako ništa drugo, bilo bi izuzetno monotono kada bismo, pristavši da prihvatimo samo jedan od njih, svejedno koji, odbacili sve druge.