PRIČE IZ ZEMLJOMORJA

Prva novela, „Nalazač“, svojevrstan je „uvod“, priča iza priče o prve četiri knjige Zemljomorja. Proces njenog pisanja odista je bio poput leta u nepoznato na niti paučine. Nisam imala jasnu predstavu kuda je to mladi Vidra krenuo kada se uputio u svoj mračni svet u kojem vlast imaju rđavi ljudi. Znala sam samo da će doći na Rouk i da će tamo zateći, ili osnovati, Školu. Idući njegovim stopama nadala sam se da ću saznati, za početak, kako su se to čarobnjaci Rouka, onakvi kakvi su bili kada sam ih upoznala, odrekli svoje seksualnosti i kolikog dela ljudskosti su se morali odreći sa njome.
Sve priče su svojevrsne ekspedicije – ispituju nejasnoće, ravnotežu i njeno odsustvo, moralne izbore. „Tamnoruža i Dragulj“ takođe se bavi pitanjem čarobnjačkog celibata, ali postavlja i pitanje: ukoliko biste se mogli baviti magijom ili pevati, ali ne i jednim i drugim, šta biste odabrali i zašto? U „Kostima Zemlje“ saznala sam ko je Ogion, ko mu je bio učitelj i koliko daleko magija može ili ne može sezati. Priča „Na Močvarnoj visoravni“ omogućila mi je da se pozabavim onim što nedostaje kada se magija poima isključivo kao moć. Moć nad kim, i šta sa njome činiti? Spasti svet od neprijatelja? Je li to sve? Je li to dovoljno? Ukoliko je moć odgovornost, za koga ste odgovorni? U ovoj priči (kao i u Maču u kamenu T. H. Vajta i mnogim drugim fantazijama) prisustvo životinja ne dozvoljava isključivo antropocentrične konvencije, nego nagoveštava drugačiji, širi poredak stvari.
Poslednja novela, „Vilin Konjic“, direktan je most između knjige Tehanu i poslednjeg romana. Događaji na njenom kraju slede nakon što se završi Tehanu a prethode Drugom vetru. Sve što sam naučila o odnosu ljudi i zmajeva u priči izlazi na površinu, skupa sa spoznajom šta je to na Rouku pošlo po zlu. Počela sam da čujem poslednje velike teme celokupne priče o Zemljomorju. Sve je počelo da dolazi na svoje mesto.